ИНТЕРВЈУ:
АКАДЕМИК ЂОРЂЕ НЕШИЋ, КЊИЖЕВНИК
 |
| Академик Ђорђе Нешић, књижевник |
Не зна човјек шта је горе: кад ниси смио да кажеш све што мислиш, или данас кад смијеш, али те нико не слуша. Жалосно је стање с урушеним системом књижара и издавача, а још је жалосније кад у преосталим комбинацијама књижаре, папирнице, цвјећаре и продавнице играчака од треш литературе не можете наћи белетристику. Онда није чудно да су звијезде књижевне сцене некадашње водитељке, пинкпантерице и полуписмени скрибомани
Разговарао: Ђорђе Брујић
Пјесник, есејиста, књижевни критичар, преводилац (...) Ђорђе Нешић рођен је 1957. године у Бијелом Брду код Осијека. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду (група југословенске књижевности и српскохрватски језик). Радио је као професор у средњој и основној школи, као библиотекар, директор културног центра… Од 1998. године запослен је као виши стручни сарадник за друштвене дјелатности у општини Ердут. Од 1999. године волонтерски обавља дужност управника Културног и научног центра „Милутин Миланковић“ у Даљу, а од 2025. запослен је као управник у Центру.
Објављена дјела: „Црв сумње у јабуци раздора“ (1985), „Сурогати“ (1990), „Чекајући Створитеља“ (1995), „Харонов чамац“ (1998), „Прозор кроз који Дунав тече“ (2000), „Лук и вода“, завичајни рјечник, три допуњена и измијењена издања, „Граница“ (2006), „Боље је бити у мањини“ (2015), „Пролог“ (2016), „Сунце и лед“ (2018), „Први циклус“, десет година рада КНЦ „Милутин Миланковић“, монографија (2019), „Окапнице“ (2020), Рани радови“ (2021), „Струне, пјесме“ (2022), „Штука код зубара“, пјесме за дјецу (2024), „Први циклус, други круг“, петнаест година рада КНЦ „Милутин Миланковић“ (2024).
Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево објавила је 2016. године зборник радова Ђорђе Нешић, песник, с научно – критичарског скупа, одржаног 2015. године, поводом награде Жичка хрисовуља.
Центар за културу Плужине и Група север Нови Сад издали су 2024. године зборник радова Струна бруј, са симпозијума критике о дјелу Ђорђа Нешића, одржаног у Плужинама 2023. године.
Пјесме Ђорђа Нешића заступљене су у бројним антологијама поезије и преведене на неколико језика.
Члан је Академије наука и умјетности Републике Српске.
Члан је Одбора САНУ за динамику климатског система Земље и дјело Милутина Миланковића.
Добитник је Бранкове награде, Лаза Костић, Змајеве награде, Дисове награде, награде Бранко Ћопић, Сава Мркаљ, Скендер Куленовић, Вишњићеве награде, Одзива Филипу Вишњићу, Жичке хрисовуље, Велике базјашке повеље, Плакете Сарајевских вечери поезије, Плакете Никола Тесла, награде Венац Лазе Костића, Видовданске повеље, награде Петровдански венац, Грачаничке повеље, награде Културни образац Министарства културе Србије, награде Милан Лалић, Повеље Заједничког већа општина Вуковар, Повеље Венац слободе, награде Волонтер…
Као управник КНЦ „Милутин Миланковић“ организовао је низ научних манифестација посвећених Миланковићу, између осталог и седамнаест „Миланковићевих циклуса“. Организовао је и пет научних скупова посвећених Јакову Игњатовићу, Ђорђу Оцићу, Милутину Миланковићу као књижевнику, Милану Кашанину и Срети Батрановићу, те уредио зборнике с ових научних скупова.
Ђорђе Нешић живи у Бијелом Брду и у Сомбору.
Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево објавила је 2016. године зборник радова Ђорђе Нешић, песник, с научно – критичарског скупа, одржаног 2015. године, поводом награде Жичка хрисовуља.
Центар за културу Плужине и Група север Нови Сад издали су 2024. године зборник радова Струна бруј, са симпозијума критике о дјелу Ђорђа Нешића, одржаног у Плужинама 2023. године.
Пјесме Ђорђа Нешића заступљене су у бројним антологијама поезије и преведене на неколико језика.
Члан је Академије наука и умјетности Републике Српске.
Члан је Одбора САНУ за динамику климатског система Земље и дјело Милутина Миланковића.
Добитник је Бранкове награде, Лаза Костић, Змајеве награде, Дисове награде, награде Бранко Ћопић, Сава Мркаљ, Скендер Куленовић, Вишњићеве награде, Одзива Филипу Вишњићу, Жичке хрисовуље, Велике базјашке повеље, Плакете Сарајевских вечери поезије, Плакете Никола Тесла, награде Венац Лазе Костића, Видовданске повеље, награде Петровдански венац, Грачаничке повеље, награде Културни образац Министарства културе Србије, награде Милан Лалић, Повеље Заједничког већа општина Вуковар, Повеље Венац слободе, награде Волонтер…
Као управник КНЦ „Милутин Миланковић“ организовао је низ научних манифестација посвећених Миланковићу, између осталог и седамнаест „Миланковићевих циклуса“. Организовао је и пет научних скупова посвећених Јакову Игњатовићу, Ђорђу Оцићу, Милутину Миланковићу као књижевнику, Милану Кашанину и Срети Батрановићу, те уредио зборнике с ових научних скупова.
Ђорђе Нешић живи у Бијелом Брду и у Сомбору.
Недавно негдје прочитах Вашу радосну констатацију – No too bad! када сте извршили попис књижевног инвентара стеченог у протеклој години – Зборник радова о Вашем стваралаштву са књижевних сусрета у Пиви, још једно издање већ одавно препознатљивог завичајног рјечника „Лук и вода“, као и књиге „Штука код зубара“ и „Први циклус, други круг“? Можете ли читаоцима појаснити о каквим се дјелима ради?
Прво да објасним ову енглеску фразу. То је асоцијација на коментар Новака Ђоковића с Аустралиан опена 2019. италијанском новинару Убалду Скаганатију, који је, пјевуцкајући енглески на италијански начин, набрајао Новаку шта је све освојио од гренд слемова до тада. Ђоковић га је прекинуо енглеским коментаром на италијански начин: No too baaad! Пошто је у питању друштвена мрежа, учнинило ми се прикладним да се нашалим, наравно и на свој рачун, прегледом властитих издања у протеклој години.
Случај комедијант ми је припремио хиперпродуктивну 2024. годину. Почетком године ми је, у издању бањолучке Бесједе и Народне и универзитетске бибилотеке Републике Српске изшала прва књига пјесама за дјецу Штука код зубара, с поднаслом Двадесет рибљих пјесама и једна жабља (што је својеврсна пародија назива књиге Пабла Неруде Двадесет љубавних песама и једна очајна, односно Мије Раичевића Двадесет осјећајних пјесама и једна коњска). Био је ред да, као дјед троје унучади, напишем књигу за дјецу, а као пасионираном риболовцу најпримјеренијим ми се учинило опјевавање рибљег свијета. Коаутором ове књиге сматрам Мирка Вуковића чије изврсне илустрације, уз музику о којој ће бити ријечи, дижу ову књигу у синкретичке просторе јединства писане ријечи, слике и музике.
Лук и вода, завичајни рјечник с ушћа Драве у Дунав, након првог издања 2004. и другог 2012. године (оба у издању загребачке „Просвјете“) доживио је своје треће, измијењено и допуњено издање Заједничког већа општина из Вуковара. За разлику од прва два, латинична, ово издање је ћирилично, сложено азбучним редом. Како сам написао у предговору првог издања, писање рјечника је бескрајан посао јер је и језик бесконачан и свевремен, као космос. Пошто је језик најдужи и најбољи памтилац свега што постоји и што је икада постојало, то је својеврсна ризница живота на одређеном простору. Првобитна намјера је била да се попишу ријечи које убрзани технилошки развој брише из свакодневне употребе, али језик као логос, чини да се ријечи међусобно дозивају, тако да рјечник тежи свеобухватности. Враћам му се периодично, проширујем га новим прилозима и трудим се да буде читак и занимљив јер у питању је прије свега књижевно дјело, а не лексикографско.
Са симпозијуја критике с „Пјесничке ријечи на извору Пиве“ у Плужинама 2023. године, проистекао је зборник радова којег је уредник академик Јован Делић назвао „Струна бруј“. Зборник чини дванаест радова о скоро свему чиме сам се бавио у књижевном раду (осим о рјечнику Лук и вода и о превођењу поезије). Драго ми су да је међу радовима прилози неколико младих тумача књижевности, а жао ми је што су, непажњом приређивача, изостали прилози академика Ранка Поповића, проф. др Душка Певуље, Здравка Миовчића и Радомира Уљаревића. Сваком аутору је драго кад му изађе зборник, а моја срећа је двострука јер је ово, након зборника Ђорђе Нешић, песник, поводом награде Жичка хрисовуља из 2016. године, други зборник радова о мом стваралаштву.
Прошле 2024. године, поводом петнаесте годишњице рада Културног и научног центра „Милутин Миланковић“ у Даљу, припремио сам моногафију под називом Први циклус, други круг, што је допуњено издање књиге Први циклус из 2019. године, поводом десете годишњице рада Центра. Ново издање има стотињак страница више од претходног, односно преко 300 страна и чини допуну садржаја рада у протеклих пет година. Важно је да се хронолошки и тематски посложи све што се дешавало у вези с догађајима у родној кући једног од највећих српских научника.
Случај комедијант ми је припремио хиперпродуктивну 2024. годину. Почетком године ми је, у издању бањолучке Бесједе и Народне и универзитетске бибилотеке Републике Српске изшала прва књига пјесама за дјецу Штука код зубара, с поднаслом Двадесет рибљих пјесама и једна жабља (што је својеврсна пародија назива књиге Пабла Неруде Двадесет љубавних песама и једна очајна, односно Мије Раичевића Двадесет осјећајних пјесама и једна коњска). Био је ред да, као дјед троје унучади, напишем књигу за дјецу, а као пасионираном риболовцу најпримјеренијим ми се учинило опјевавање рибљег свијета. Коаутором ове књиге сматрам Мирка Вуковића чије изврсне илустрације, уз музику о којој ће бити ријечи, дижу ову књигу у синкретичке просторе јединства писане ријечи, слике и музике.
Лук и вода, завичајни рјечник с ушћа Драве у Дунав, након првог издања 2004. и другог 2012. године (оба у издању загребачке „Просвјете“) доживио је своје треће, измијењено и допуњено издање Заједничког већа општина из Вуковара. За разлику од прва два, латинична, ово издање је ћирилично, сложено азбучним редом. Како сам написао у предговору првог издања, писање рјечника је бескрајан посао јер је и језик бесконачан и свевремен, као космос. Пошто је језик најдужи и најбољи памтилац свега што постоји и што је икада постојало, то је својеврсна ризница живота на одређеном простору. Првобитна намјера је била да се попишу ријечи које убрзани технилошки развој брише из свакодневне употребе, али језик као логос, чини да се ријечи међусобно дозивају, тако да рјечник тежи свеобухватности. Враћам му се периодично, проширујем га новим прилозима и трудим се да буде читак и занимљив јер у питању је прије свега књижевно дјело, а не лексикографско.
Са симпозијуја критике с „Пјесничке ријечи на извору Пиве“ у Плужинама 2023. године, проистекао је зборник радова којег је уредник академик Јован Делић назвао „Струна бруј“. Зборник чини дванаест радова о скоро свему чиме сам се бавио у књижевном раду (осим о рјечнику Лук и вода и о превођењу поезије). Драго ми су да је међу радовима прилози неколико младих тумача књижевности, а жао ми је што су, непажњом приређивача, изостали прилози академика Ранка Поповића, проф. др Душка Певуље, Здравка Миовчића и Радомира Уљаревића. Сваком аутору је драго кад му изађе зборник, а моја срећа је двострука јер је ово, након зборника Ђорђе Нешић, песник, поводом награде Жичка хрисовуља из 2016. године, други зборник радова о мом стваралаштву.
Прошле 2024. године, поводом петнаесте годишњице рада Културног и научног центра „Милутин Миланковић“ у Даљу, припремио сам моногафију под називом Први циклус, други круг, што је допуњено издање књиге Први циклус из 2019. године, поводом десете годишњице рада Центра. Ново издање има стотињак страница више од претходног, односно преко 300 страна и чини допуну садржаја рада у протеклих пет година. Важно је да се хронолошки и тематски посложи све што се дешавало у вези с догађајима у родној кући једног од највећих српских научника.
У међувремену, „освануле“ су и композиције на Ваше стихове, и то њих неколико, колико сам успио да чујем путем интернета?
Имао сам срећу и задовољство да је моја поезија нашла своје музичке тумаче и интерпретаторе. У том смислу интересантна је прича о пјесми Прозор кроз који Дунав тече. Сомборски књижевник, маратонац и музичар Миленко Попић прије двадесетак година компоновао је ову пјесму као шансону и изводио је често на својим Поетским игралиштима, пратећи се на гитари. Приликом додјеле награде Скендер Куленовић, књижевни вијенац Козаре у Приједору 2021. године, млади музичари Карло Антић и Милан Саџак урадили су нови аранжман за клавир и гитару и извели Прозор кроз који Дунав тече кад ми је додјељивана наведена награда. Независно од њих, новинар, сесеи, књижевник и музичар из Вуковара Славко Бубало компоновао је и одсвирао ову пјесму у рок – маниру. Руска књижевница Елена Буевич одлично је превела прије двадесетак година ову пјесму на руски, да би је компоновала Елена Остер а отпјевала Ирина Мирошкина и то у Белгороду 2023. године. Тако Прозор кроз који Дунав тече има своју шансоњерску, рок и класичну верзију.
Вера Миланковић, композиторка и професорица на Музучкој академији у Београду компоновала је двије моје пјесме – Сунце и лед и пјесму Цура, испјевану локалним говором Бијелог Брда. Поменути пријатељ Славко Бубало компоновао је 2015. године пјесму Вечерњи концерт за весло и дрвени чамац, да би, након више од деценије паузе компоновао, одсвирао и отпјевао петнаестак мојих пјесама. Поред тога, Славко је на музички инвентиван начин обогатио и седам пјесама за дјецу из књиге Штука код зубара, за које се пружа прилика да их ове године сними у студију.
Вера Миланковић, композиторка и професорица на Музучкој академији у Београду компоновала је двије моје пјесме – Сунце и лед и пјесму Цура, испјевану локалним говором Бијелог Брда. Поменути пријатељ Славко Бубало компоновао је 2015. године пјесму Вечерњи концерт за весло и дрвени чамац, да би, након више од деценије паузе компоновао, одсвирао и отпјевао петнаестак мојих пјесама. Поред тога, Славко је на музички инвентиван начин обогатио и седам пјесама за дјецу из књиге Штука код зубара, за које се пружа прилика да их ове године сними у студију.
Иако живите између Сомбора и родног Бијелог Брда, чини се да више времена проводите у Славонији. Прелазите ли кад на „бачку страну“? Или Вам оно поетско из завичаја живи само на десној обали?
Супруга се с дјецом, почетком школске године, 1998. преселила у Сомбор, а ја сам остао на својој дједовини, у Бијелом Брду, привремено, док не нађем неки посао. То привремено траје већ скоро тридесет година, а наставља се и сад, кад сам отишао у пензију. У просјеку прелазим српско – хрватску границу сваки други дан и често ујутро промишљам у којој сам се држави пробудио. Феномен адмиистративних граница међу државама и унутрашње границе у људским душама изродио је неколико пјесама на ту тему (Границу треба често прећи / из жабљег ока у позу птичју; / тек с оне стране можеш рећи / нешто о лицу и наличју). Иако с обје стране Дунава живе претежно Срби, менталитет им је другачији а и локални говори се разликују. Пошто поетска имагинација происходи из првобитног доживљаја свијета и из језика, славонски завичај је потицајнији у поетском исказу, мада су инспиративни, када је Сомбор у питању, слике Милана Коњовића, проза Вељка Петровића, поезија Лазе Костића...
Мало људи зна да је Ђорђе Нешић један од кључних, ако не и кључни човјек у обнављању куће нашег чувеног научника Милутина Миланковића. Било је доста посла, помагали су, како чух, и из Србије и из Хрватске. И кућа је спашена?
Родна кућа Милутина Миланковића могла би да буде јунак занимљивог романа. Изграђена је око 1780. године у барокном неокласицистичком стилу, као једина спратница у окружењу. Градили су је швапски мајстори са врло занимљивим сплетом квелбованих стропова и застакљеним дрвеним докастом на спрату. Миланковићи су је купили око 1820. пошто им је, као трговачкој фамилији, била повољна због позиције уз Дунав. Тада кроз Даљ не иду ни цеста ни жељезничка пруга и сав саобраћај се одвија Дунавом. У близини куће је било пристанишпте за лађе којима је Миланковићима стизала колонијална роба из Беча, Пожуна и Пеште, те су они били дистрибутери и продавци за читав крај, с обје стране Дунава. У тој кући рађали су се бројни Миланковићи: трговци, официри, свештеници, судије, филозофи, научници...Ова богата фамилија имала је имање од 57 хектара ораница, винограда, воћњака, пашњака, па и властиту циглану. Били су претплаћени на све књиге и часописе који су излазили у окружењу, тако да су временом формирали завидну библиотеку. Послугу су им чинили фолксдојчери, Швабе из комшилука као спремачице, куварице, подрумари; Мађар им је био винцилир (виноградар), кочијаши су били Роми, а калфе и гувернанте Срби и Српкиње. Милутин Миланковић је био на башларовски начин везан за своју родну кућу, као једино уточиште у космосу, иако је већ са десет година отишао из ње у реалну гимназију у Осијек и од тада у кући био гост. Драматично раздобље куће почиње с Другим свјетским ратом, када се у њу усељавају фолксдојчери, домаћи Нијемци. Кућа је знатно страдала у борбама за ослобођење Даља од Нијемаца, да би потом била темељито опљачкана. У њу се усељава земљорадничка задруга која је посјекла све дрвеће у дворишту уређеном по бечким стандардима 1879. године када се родио Милутин. Преживјело је само једно стабло црног бора које ове године пуни 156 година и једини је живи свједок протеклих вијекова. Око 1950. у кућу се усељава народна милиција која ће остати у њој наредних тридесетак година. О стогодињици Миланковићевог рођења, 1979. године, кућа је проглашена спомеником културе. Када се из ње наредне године исељава милиција, почиње агонија куће. У њој станују социјални случајеви с друштевног дна касног социјализма, што доводи кућу у такво дерутно стање да је опасно било не само ући у њу, него и пролазити поред ње. Двије академије, српска и хрватска, су се обавезале да ће обновити кућу, али ништа нису учиниле наредних десетак година. Двадесетак година кућа је стајала као ругло и срамота свих нас. Након низа безуспјешних покушаја, кључну улогу у прибављању средстава за грађевинску обнову куће одиграо је тадашњи министар културе и вјера у Влади РС Александар Поповић. Касније је дошла и једнократна помоћ Владе РХ. Главни финансијер опремања, одржавања и рада куће и Центра је Општина Ердут, јединица локалне самоуправе.
Онда је у њој настао и Научни и културни центар „Милутин Миланковић“, а Ви постали његов управник? Како бисте данас резимирали тај научно-културни дијалог у Даљу?
Први научни скуп, посвећен Миланковићу, уз помоћ САНУ, одржали смо већ 2008. док сви радови у кући и око ње нису били довршени. Тај скуп се показао важан ради упознавања с неким особама који ће одиграти важне улоге у профилирању будућег Културног и научног центра, прије свих Александра Петровића, једног од најзначајнијих тумача дјела Милутина Миланковића.
Већ наредне. 2009. године основан је Културни и научни центар „Милутин Миланковић“, а оснивач, Општина Ердут, именовала ме је за управника. Руковођени сазнањем да ће једног дана бити у Београду отворен музеј Милутина Миланковића, са свим личним ствариам које леже у депоу САНУ, опредијелили смо се за едукативну причу о животу и дјелу Милутина Миланковића, научнику за којег ђаци једва да чују јер се у српском школском програму налази тек одломак из Миланковићевог најпопуларнијег дјела Кроз васиону и векове, а у Хрватској нема ни помена. Сталну поставку изложбе о животу и дјелу Милутина Миланковића оформили смо на технолошки високом нивоу да би и с тог аспекта била занимљива младим људима, с десетак уникатних, атрактивних геомеханичких модела чији је аутор поменути проф. др Александар Петровић. Имамо и малу астрономску опсерваторију, с пет телескопа од којих три могу да завире у дубоки свемир, тј. да уоче галаксије старе 12 милијарди година. У сарадњи са спољашњим сарадником, астрономом, органозовали смо астронимске радионице и вечери с посматрањем звјезданог неба кроз које је прошле године прошло преко хиљаду ученика основних и средњих школа. У току је изградња Миланковићевог планетаријума, модела Сунчевог система, гдје смо стигли до половине пута, тј. урадили смо моделе Сунца, Меркура, Венере,. Земље и Марса. Кад буде довршен планетаријум ће се протезати уз Дунав километар и по, а шетња од Сунца до Нептуна трајаће око 40 минута. Централна манифестација названа је по најзначајнијем научниковом доприносу свјетској науци – Миланковићеви циклуси, које ћемо организовати ове године по 18. пут. Крајем маја, око Миланковићевог рођендана у научниковој родној кући окупе се најзначајнији тумачи Миланковићевог дјела. Научни и културни програм обавезно је испуњен музиком јер је Милутин био велики познавалац и поштовалац музичке умјетности.
Већ наредне. 2009. године основан је Културни и научни центар „Милутин Миланковић“, а оснивач, Општина Ердут, именовала ме је за управника. Руковођени сазнањем да ће једног дана бити у Београду отворен музеј Милутина Миланковића, са свим личним ствариам које леже у депоу САНУ, опредијелили смо се за едукативну причу о животу и дјелу Милутина Миланковића, научнику за којег ђаци једва да чују јер се у српском школском програму налази тек одломак из Миланковићевог најпопуларнијег дјела Кроз васиону и векове, а у Хрватској нема ни помена. Сталну поставку изложбе о животу и дјелу Милутина Миланковића оформили смо на технолошки високом нивоу да би и с тог аспекта била занимљива младим људима, с десетак уникатних, атрактивних геомеханичких модела чији је аутор поменути проф. др Александар Петровић. Имамо и малу астрономску опсерваторију, с пет телескопа од којих три могу да завире у дубоки свемир, тј. да уоче галаксије старе 12 милијарди година. У сарадњи са спољашњим сарадником, астрономом, органозовали смо астронимске радионице и вечери с посматрањем звјезданог неба кроз које је прошле године прошло преко хиљаду ученика основних и средњих школа. У току је изградња Миланковићевог планетаријума, модела Сунчевог система, гдје смо стигли до половине пута, тј. урадили смо моделе Сунца, Меркура, Венере,. Земље и Марса. Кад буде довршен планетаријум ће се протезати уз Дунав километар и по, а шетња од Сунца до Нептуна трајаће око 40 минута. Централна манифестација названа је по најзначајнијем научниковом доприносу свјетској науци – Миланковићеви циклуси, које ћемо организовати ове године по 18. пут. Крајем маја, око Миланковићевог рођендана у научниковој родној кући окупе се најзначајнији тумачи Миланковићевог дјела. Научни и културни програм обавезно је испуњен музиком јер је Милутин био велики познавалац и поштовалац музичке умјетности.
Иако сте помало почели да „скрећете“ према „научним водама“, поезија Вам се, ипак, на срећу, није дала заварати?
Не могу ни загазити, а камоли пливати научним водама. Миланковића доживљавам и есејистички тумачим као књижевника, док основне информације о његовом научном раду добијам од компетентих тумача научниковог дјела, да би их, у садејству са сталном поставком изложбе могао препричати посјетиоцима Културног и научног центра. У неким ранијим поетским књигама спорадично су се јављале поетске теме које су у дослуху с Миланковићем, а у посљедњој књизи Струне је тај дослух интензивнији и наглашенији. Бирао сам, или су ме изабрале оне теме које само наизглед имају везе с науком а у суштини су поетске – доживљаји из дјетињства, прва сазнања о логосу, живот научника из женске визуре... Опјевао сам и анегдоту о томе како Миланковић учи пливању Мику Аласа, риболовца и китоловца, који је опловио цијели свијет, а није знао да плива. Миланковић се бавио осунчавањем, односом Сунца и леда, што такође сматрам чистом поетском темом. Уствари, у високим сферама наука, поезија и музика се додирују и међусобно прожимају.
О „једном Вашем јунаку“ - Милутину Миланковићу негдје сте записали, или изрекли, да је цијели живот провео поред велике ријеке. Поред те исте велике ријеке читав живот сте провели и сами. Некако и негдје увијек уз Дунав. Колико је та ријека имала утицај на Вас као човјека и вас као пјесника?
Миланковић, који се родио у Даљу на самој обали Дунава, читав живот се кретао узводно и низводно Дунавом. Изнад Дунава је први пут угледао звјездано небо и чуо крекет жаба. Можда су га ове архетипске слике и звуци одвели астрономским стазама. Дакле, родио се уз Дунав, студирао је у Бечу, лијечећи уз Дунав носталгију за родним крајем; Први свјетски рат, након избављења из логора у Нежидеру, провео је и интернацији у Будимпешти и на концу, с прозора свог кабинета у Београду, с Капетан Мишиног здања, гледао је Дунав. Зато је и записао цео мој живот прошао је поред велике реке.
Родио сам се, научио да пливам и да пецам крај једне друге ријеке – Старе Драве, старог корита ријеке која се пар километара од моје родне куће улива у Дунав. Писао сам и пишем о Старој Драви, али сам још више фасциниран Дунавом, ријеком крај које проводим свој радни вијек четрдесет година. Дунав, једна од четири библијске ријеке, митска вода којом су пловили Аргонаути трагајући за Златним руном, ријека на чијим су обалама ницале старе цивилизације, водена је цеста која може да вас носи кроз десет држава путем дугачким скоро 3000 километара, одувијек је инспирација пјесницима, носилац високог степена означености и велике симболике. Уз Дунав, са њених стотињак великих и малих притока, живи скоро 150 милиона људи. Данило Киш је у Пешчанику о Дунаву записао Дунав је река која пулсира као велика жила куцавица...спајајући људе и пределе, те би се сви народи, подвојени језиком, вером и обичајима, могли сматрати сродницима и браћом. Симболизујући пролазност у хераклитовском смислу да се не може никад загазити у исту воду, Дунав својом историјом, силином и сталношћу протока симболизује и вјечност, поготово у поређењу с људима и њиховим насељима уз Дунав који су привремени, склони пропрадању. Дунав је некад био limes, граница Римског царства, која је империју штитила и дијелила од варвара, а данас је Дунав, чије обале повезују бројни мостови, без обзира на нове гранцице које на њему ничу, ријека која спаја људе и предјеле. Дунав је једна од мојих централних поетских тема.
Родио сам се, научио да пливам и да пецам крај једне друге ријеке – Старе Драве, старог корита ријеке која се пар километара од моје родне куће улива у Дунав. Писао сам и пишем о Старој Драви, али сам још више фасциниран Дунавом, ријеком крај које проводим свој радни вијек четрдесет година. Дунав, једна од четири библијске ријеке, митска вода којом су пловили Аргонаути трагајући за Златним руном, ријека на чијим су обалама ницале старе цивилизације, водена је цеста која може да вас носи кроз десет држава путем дугачким скоро 3000 километара, одувијек је инспирација пјесницима, носилац високог степена означености и велике симболике. Уз Дунав, са њених стотињак великих и малих притока, живи скоро 150 милиона људи. Данило Киш је у Пешчанику о Дунаву записао Дунав је река која пулсира као велика жила куцавица...спајајући људе и пределе, те би се сви народи, подвојени језиком, вером и обичајима, могли сматрати сродницима и браћом. Симболизујући пролазност у хераклитовском смислу да се не може никад загазити у исту воду, Дунав својом историјом, силином и сталношћу протока симболизује и вјечност, поготово у поређењу с људима и њиховим насељима уз Дунав који су привремени, склони пропрадању. Дунав је некад био limes, граница Римског царства, која је империју штитила и дијелила од варвара, а данас је Дунав, чије обале повезују бројни мостови, без обзира на нове гранцице које на њему ничу, ријека која спаја људе и предјеле. Дунав је једна од мојих централних поетских тема.
Након низа година, могли бисмо рећи и деценија, сложених друштвено-политичких односа, Војводина (при чему не одбацујем ни Славонију, Барању и Западни Срем) као да поново постаје средиште и извориште српског просветитељства?
Рекао бих да је ту више ријеч о
славној прошлости када су Срби, насељени у Аустро-Угарској, стекли
капитал и друштевни статус којим су могли школовати своју дјецу. У
Вуковару је рођен, а у Војводином се кретао Захарија Орфелин,
најзначајнија личност српске култре 18. вијека. Из друштевног и
културног живота, који су градили Срби у Бечу, Темишвару, Трсту,
Венецији и у Будимпешти изникла је Вукова реформа, основан је Летопис
1824. године, најстарији часопис на свијету који континурано излази, а
потом, двије године касније и Матица српска, која ће се, кад се стекну
услови, преселити у Нови Сад. Чини се да је 19. вијек, златно доба
српске науке и културе, доба кад су рођени Његош, Тесла, Миланковић и
Пупин, а на потезу Сентандреја – Нови Сад – Даљ кретао се Јаков
Игњатовић, да би се крајем тог вијека родили Андрић и Црњански, великани
српске књижевности.
Бојим
се да данас, како је луцидно примијетио Миланковић, немамо времена за
доколицу, до које је он држао колико и до научног рада, а брзи темпо
живота, који нам је наметнут, лишава нас великих идеја и великих људи.
Што се тиче Славоније, Барање и Западног Срема, то је нажалост, полупразан простор који су напустили и Срби и Хрвати, селећи се у Ирску, Њемачку, Шведску...Тај некада најплоднији крај, који је осамдесетих година по стандарду био близу Словеније, данас је завичај сиротиње која живи од социјалне помоћи у сјени транзицијских велможа приватизације.
Што се тиче Славоније, Барање и Западног Срема, то је нажалост, полупразан простор који су напустили и Срби и Хрвати, селећи се у Ирску, Њемачку, Шведску...Тај некада најплоднији крај, који је осамдесетих година по стандарду био близу Словеније, данас је завичај сиротиње која живи од социјалне помоћи у сјени транзицијских велможа приватизације.
Вара ли ме утисак ако помислим да су књижевници изгубили онај и
онолики јавни утицај колики су имали и да су јавности интересантни само
ако су дио естраде?
Од романтизма наовамо углед и утицај књижевника опада. Од некадашњег угледа националних профета и бардова није остало готово ништа. Понешто се било сачувало у социјализму, када су комунисти наивно мислили да књижевници могу промијенити свијет, па су гушили слободу говора, стварали дисиденте, сумњичећи их да подривају уставни поредак и спречавају развој дијалектичког материјализма. Не зна човјек шта је горе: кад ниси смио да кажеш све што мислиш, или данас кад смијеш, али те нико не слуша. Жалосно је стање с урушеним системом књижара и издавача, а још је жалосније кад у преосталим комбинацијама књижаре, папирнице, цвјећаре и продавнице играчака од треш литературе не можете наћи белетристику. Онда није чудно да су звијезде књижевне сцене некадашње водитељке, пинкпантерице и полуписмени скрибомани.
С обзиром да сада живите на граници, како дефинишете категорију коју јавност именује као јединство националног културног идентитета?
Јединствени национални културни идентитет није могуће свести у границе политичког или државног простора. На широком простору, гдје су се Срби кретали и још увијек се крећу, од Сентандреје на сјеверу, Хиландара на југу, Трста и Париза на западу, Темишвара и Москве на истоку бројни су трагови материјалног и нематеријалног културниог наслијеђа. Жаришта српског културног простора често су у прошлости била изван матичне државе. Чак и кад је Београд, крајем 19. и почетком 20. вијека постао центар, често су замаси идеја културног развоја долазили с периферије српског културног простора. Односи културног центра и периферије су често једносмјерни. Природно је да периферија тежи центру, а да центар прихвата или одбацује понуђено. Некад се морало сједити у Београду да би се озбиљно бавило културом. Данас, поред великог центра, постоје и мали, од Вршца до Врања, те и то свједочи о релативности појма центра и периферије и разуђености српског културног простора. Сада је ситуација помало парадоксална. Култура је на друштвеној маргини, а српски културни простор се непрекидно шири. Нове сеобе, узроковане ратовима деведесетих и економским узроцима, распршиле су мноштво Срба по цијелој планети. Једна од предности је да се ријеч на српском штампа широм земаљског шара, а електронске верзије круже глобалним мрежама сајбер галаксије. Било би добро да у главном центру неко све то евидентира, обрађује, систематизује и подстиче.
Српски културни простор, поред простора матичне државе, данас чине простори бивше Југославије, традиционални историјски простори у Европи – Будимпешта, Беч, Париз, Темишвар (раније Венеција, Трст), дестинације формиране послије Другог свјетског рата – Лондон, САД, Канада, Аустралија, нове дестинације послије распада бивше државе – земље западне Европе, скандинавске земље, кадровски ојачани традиционални простори...
Српски културни простор, поред простора матичне државе, данас чине простори бивше Југославије, традиционални историјски простори у Европи – Будимпешта, Беч, Париз, Темишвар (раније Венеција, Трст), дестинације формиране послије Другог свјетског рата – Лондон, САД, Канада, Аустралија, нове дестинације послије распада бивше државе – земље западне Европе, скандинавске земље, кадровски ојачани традиционални простори...
Да ли је он у оваквим условима уопште могућ, и шта би, по Вашем мишљењу, требало да буду приоритети у обједињавању српске научне и културне мисли на овим нашим просторима?
____________________________________
Вишеструко сам везан за Црну Гору
Недавно сте били у Црној Гори. Говорили сте на научном скупу у Беранама посвећеном пјесништву Благоја Баковића. Црна Гора у Вашем доживљају данас?
За Црну Гору сам везан личним и породичним везама. Моја супруга Свјетлана је родом из Пљеваља. У Црну Гору долазим већ више од четрдесет година, бар два пута годишње. Фасцинантно је било једном равничару, Панонцу, крстарити аутом по црногорским планинама, уживати у пејсажима друге врсте и сретати и разговарати с људима истог језика, а другачијег идиома. Упио сам и у говору често користим изреке и фразе које сам чуо у Црној Гори због њихових експресивних потенцијала. Памтим, дакле, Црну Гору у оно социјалистичко доба, пратио сам транзицијске догађаје, а гледам и ово посттразнзицијско вријеме. Тешко је кад се, због интереса појединаца и интересних група, задре у само биће једног народа, кад му се намеће да је нешто што није и што нико од његових предака није био, а то се чини на начин да се изазову подјеле унутар породице, међу браћом, комшијама, мјештанима...Кад се удари на језик, писмо и вјеру, удара се у саму срж идентитета једног народа. Надам се, вјерујем и желим да буде довољно мудрости да се временом подјеле ублаже, да не дијелимо исти народ који живи у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Хрватској, Румунији, Мађарској и широм свијета јер нас повезује исти језик, писмо, вјера и култура од Светог Саве наовамо.
_________________________________________
Прозор кроз који Дунав тече
Једном, ако се размрсе нити
и пораз престане да пече,
кад мине све, да ми је бити
прозор кроз који Дунав тече.
и пораз престане да пече,
кад мине све, да ми је бити
прозор кроз који Дунав тече.
Па да кроз мене поглед оде,
у зору када сунце гране,
преко широке плаве воде
до тополикā с бачке стране.
у зору када сунце гране,
преко широке плаве воде
до тополикā с бачке стране.
А увече, када се згусну,
на мени капи бивше паре
да ми, пре но што мирно усну,
дечји прсти цртају шаре.
на мени капи бивше паре
да ми, пре но што мирно усну,
дечји прсти цртају шаре.
Да ми је бити, бар једно вече,
прозор кроз који Дунав тече.
Нема коментара:
Постави коментар