Било је то овако. Једном давно, преко седам равница, и још седам равница, негдје 2004. године, чини ми се да није била загазила 2005,
нанесоше неки путеви Чедомира Вишњића и мене у Вуковар. Можете мислити колико
је то њивā за нас из Горње Крајине? Пред полазак, наравно, договoрисмо се са
Ђорђем Нешићем да се негдје нађемо, да продиванимо, макар и накратко. Ријеч-двије,
онолико колико буде имао времена. И тако би. Сретосмо се у Даљу, гдје нас Ђорђе
најприје одведе до цркве, а потом у кратку, туристичку, туру варошицом. Онда
одједном рече: "Идемо да вам нешто покажем“. Кренусмо полако, ногу пред
ногу, до једне расклимане, рушевне куће. Помислио сам да су то остаци ратова –
шта би друго. Уђосмо кроз прозор, јер вратима се није могло прићи. Под ногама
пуца драча. Газимо преко шута до глежњева, преко греда и гредица, преко летава
и зарђалих ексера, кроз ситно умрвљену срчу... Гледамо да нам нешто не падне на
главу... Каква стожина или остаци попуцалих црепова... Да не изгинемо!
