Кожара

Икона Светих Новомученика Јасеновачких

Ноћ из другог просијања
Донесе зрнце свјетлоносне клице,
Облаком се мјесец увио у сушу,
А овдје у пепелишту истог постојања
Твоје је чело хладно, и руке, и лице,
И не могу више дотаћи ти душу,
Ни угријати прамен њеног нестајања.

Није у овој соби једини мирис студи,
Нити мравља грудва једина тишина:
Босе су наше стопе и голе су нам груди,
На временском трену у ком је сламнат одар
Само је привид трупла и његова бјелина;
Разапете коже живот су других људи,
И плави, ријечни вртлог што у даху нам је модар,

Као јесење море које под длановима кријем;
Покушао сам да ти затворим очи, да сањамо скупа
Онај повез вјетра на коме те узалуд гријем,
Сам, док ти нестаје лице под искошеним зраком:
Све кад се у себи тајим, ја се из тебe смијем,
Продјенут кроз ширину, огрнут кожним мраком.

Ђорђе Брујић