ЗМИЈА
Дошле комшије да ме виде, после петнаест година. Толико нисам био у завичају.
Водим их у хлад старе јабуке, иза полусрушене куће, да се склонимо од жара небеског ложача.
А тамо змија, закрабуљена у турбан.
Хладује.
„Не дирај је, она је своја на своме“, каже мирно Душан.
„А ми смо тамо ђе смо вавијек и били“, додаје Максим.
Погледах у крошњу.
А она родна.