Изађем, послије трпезе, овдје поред храма код ових високих борова, па онда наједанпут из ове хиландарске дубине отвори се небо, чудесно небо.
И почнем да бројим звијезде, и набројао сам их једно стотину и педесет. И онда сам престао да бројим. Па нешто мислим: колико смо ми мали, ситни, мањи од мрава, ми који гамижемо овдје по земљи, а какви су бескрајни свјетови око нас! Довољно је да човјек погледа звјездано небо и онда да види колико је истинита она ријеч древнога Пророка: „Шта је човјек да га походиш, Господе?“ Мали, сићушан, као да га нема у односу на бескрај, на васиону, на то звјездано небо! Гледаш звијезде, оне трепере: Господе, то су бескрајна пространства! Тамо су негдје људи дошли, нагрнули до мјесеца, а све то је – ту, да се бациш каменом до мјесеца, а шта је иза тога?