Село Крњак, Кордун

 

Иван се звао кочијаш.
Коњи су били прописно бијени.
Заборавио сам њихова имена.
У трку су вршили нужду и вукли нас
од Карловца, преко Војнића,
до Крњака. Путеви су били лоши,
кола се тресла, точкови тврдо газе.
Имао сам година 7. Па осам.
Мислио сам: долазим да останем.
Сваки је догађај био – заувек.
Две куће поред пута, чика Јаша
(Мркаљ) у плетеној наслоњачи
седи са двоцевком преко колена.
Страх ми продире у кости: кад ће да опали?
Увече горе жишци и лампе,
код баке долазе сељаци и траже
мало гаса и соли. Она им даје.
Не разумем сиромаштво али ми оно
убија вољу и буди лоше слутње.
Сутра увече иста слика.
Прексутра: Иван упреже коње,
један је шарен, други вран.
Од брда до брда са ливаде у гај,
преко потока – вода прска!
Откривам како поврће расте
и тражим по шуми гнезда.
Мама помиње змије. Мене прашина брине.
Хтео бих да останем: ја сам за летовање
као створен.

Миодраг Павловић

Миодраг Павловић: Зора у Кареји

Велики уздах светла
на ћошку, као што рече покојни ујак
на воденом обронку Цариграда,
господа у црном дочекују зору
с бројаницама у руци, на тераси.
Грожђе зри.
Ход на смрт мирише.
Над пучином се диже језик који гори
и облак укрштен,
у срцу клија нов почетак,
око конака се вију птице и конци.
Стефане, часовници звоне, пиши,

(можда се јутрос последњи окреће воденица трња)
пиши: сјај је долазио изнебуха,
из свећњака већег од планине,
трнули су житејски магнети
и сви су имали стрпљења:
заробљеник духа и рђа на крсту,
трава и пећински очи бдења,
и василевс коме скидају крила,
сви опијени бистрином
гасили су време.
Убогима свиће одавде мелем-дневи:
сунчева светлост пуна месечине.