Из нигде ка ускоро

На сигурном смо док нас не пробуде.
Онда време почиње да се одваја из песка
већ тврдо утабаног и телесног
од нашег корачања
низ друм увијен у бескрајну спиралу
што нас води кроз прибежишта и сенице,
као кроз међуречи,
све нестварније и неуверљивије,
из нигде ка ускоро,
слепе, док лебдимо између треба и ништа...
Како онда да назовем ово што ме попут пређашњости испуњава:
Кајање у тек наговештеној слободи
или премрежени сан о изласку
после кога ћемо бројати године,
кап по кап, док траје пут и огледало
из чије облости трепере очи
остављене
да гледају оно што ће после нас
кроз овај свет да промине,
док се и само не угаси,
прелазећи из једне пролазности у другу,
делећи се у трагове наговештених мириса
са којима у сопствено утичемо,
као река у талас по талас мора,
па онда све дубље, па онда све даље,
померајући се вал по вал...
Из светлости пешчаног нам тела у модру дубину невидљивог.

Ђорђе Брујић