(О
књизи Чтенија Ивана Негришорца)
 |
| Иван Негришорац, Драган Алорић, Ђорђе Брујић, Момчило Вуксановић, Селимир Радуловић и Будимир Дубак |
Када се пред читаоцем нађе нова књига, као што
је пред нама нова књига Ивана Негришорца Чтенија, чини му се да би у
тренутку док је суочен са несагледивим пјесничким морем, најспасоносније било
када би могао да чује шта сам аутор каже о себи, да ослушне како би сам пјесник
себе дефинисао и макар у назнакама покушао да му објасни шта је, и зашто је баш
то и тако (на)писао. Сартрово појашњење: Читалац све тек мора учинити и све
је за њега већ учињено, не дјелује баш охрабрујуће, иако прецизно дефинише
принцип креативног читања и однос читаоца спрам текста. Тако обесхрабрен,
читалац може да закључи да он у ствари није слободан, него супротно очекивању
још више и дубље заробљен.
Баш због тога, а све као бисмо донекле
олакшали свој читалачки положај, за ову прилику ћемо се послужити једном
Негришорчевом конструкцијом, којом је он дефинисао своју емотивну и мисаону
позицију – Ја сам исхастички постмодерниста. Послије овакве
непосредности мало шта се може додати, а Негришорчева пјесничка судбина постаје
нам унеколико ближа и отворенија.
Управо зато смо, у намјери да ово излагање
наставимо у складу са елементарним постмодерним принципима увођења текста у
текст, кренули трагом једног написа објављеног у тадашњем Гласу јавности, 9. јула 2000. године. Вијест у
цијелости гласи:
«Будва - Трећи овогодишњи гост Трга пјесника
био је Иван Негришорац, један од најзначајнијих аутора и критичара на простору
бивше Југославије, чија је појава на књижевној сцени осамдесетих година
означила нови експеримент у језичкој култури.
’Критичари су
склони да преувеличавају своју улогу у књижевном животу, а најзаинтересованији
за моћ су управо критичари. Преувеличавајући своју улогу, они понекад кажу да
су створили неког писца. Наравно, то не може бити тачно, јер снага једног
књижевног дела може се поштовати само на оном уделу критичке моћи коју има сам
писац, а његова снага зависи од његовог књижевног дара. То су ствари које
критичар не може и не треба да контролише.’»
У овој краткој информацији казано је
најнеопходније – прво, да је Негришорац
у књижевно-умјетничком смислу «један од најзначајнијих аутора на
простору бивше Југославије, чија је појава на књижевној сцени осамдесетих година
означила нови експеримент у језичкој култури», и друго – донесен је пјесников
став о односу писац – дјело – критичар и снази и смислу умјетничког исказа.
Шеснаест година од објављивања цитиране
вијести, јавности је предочена нова књига овог пјесника – Чтенија,
изабране пјесме, које представљају поетску сублимацију, пресијек и преглед
досадашњег стваралаштва Ивана Негришорца.
Књижевна критика запазила је и пропратила
такозвани заокрет у Негришорчевом стваралаштву, који није довољно
смјестити у простор традиционалног, и тако га шкрто именовати и заробити, јер
нема сумње да су од Потајника, Светилника, па до Каменог
чтенија његове пјесме и молитве и псалми, али исто тако и посланице у оном
смислу како је о посланицама, као епистоларном дјелу Петра Првог говорио Иво
Андрић. Језичка и наративна разуђеност, компаративно сагледавање историјских
догађаја и пјесничких егзистенција у свјетској литератури само су неке
карактеристике Негришорчевог пјесништва овог периода.
Свестрана и прецизно усмјерена ерудиција није
сама себи циљ нити кључни смисао ове поезије, она је само један од предложака
из кога се, на књижевну ползу, опсијецају тематски и мотивски обриси, да би у
даљној надградњи из њих проникао принципијелан поетски дискурс, отворен за
читача и његову перцепцију. У таквој констелацији литерарних односа било би и
умјесно и пожељно преиспитати увођење већ наговјештене категорије тзв. пјесничког
заокрета којом се по кратком поступку претреса и што је још озбиљније, њоме
се дефинише суштина ове поезије. Овакво преиспитивање неопходно је управо због
тога што се поменута термилошка одреница у случају Негришорчевог стваралаштва,
а то се да јасно видјети управо из књиге Четнија, чини и површном и
неутемељеном, јер се том конвенционалном и штуром конструкцијом несумњиво
доводи у питање све остало што јесте поезија и њена самосвојност. Није ли
таквим приступом и поједностављеним означавањем и сам појам стила доведен до
границе гдје може бити занемарен и потрт?
Овом приликом, наравно, не желимо да
полемишемо са неким несумњиво неутемељеним и очигледно дневнополитичким
ставовима о поезији Ивана Негришорца. Она ће, свакако, сама показати њихову
краткорочност и кратковидост.
Премда смо свјесни да избор из једне поезије
није и не може бити саздан по идеалној мјери, ипак смо као читаоци захвални
када се нађемо пред оваквом књигом, јер онда смо, чини нам се, слободнији, без
обзира на све отворене дилеме.
У овој прилици намјерни смо да овлаш поменемо
књиге и пјесме које су претходиле Потајнику, Светилнику и Каменонм
чтенију.
Када говоримо о позицијама модернизма и неоавангардих принципа, који чине један од
стубова Негришорчевог пјевања, онда не можемо пренебрегнути грађење
дистинктивних позиција у којима се припадање и отуђење не огледају само на
метафизичкој и онтолошкој равни, него и у цјелини поетског и поетичког фокуса,
на оном мјесту гдје језик постаје разликовна могућност из које се отварају нови
прилази ка уводу у неминовност предодређеног текста. Језик допушта разлику, али
јој истовремено друштвене групе и друштвене околности могу постати непреходна
препрека.
Наглашено тјелесно се разобличава до
гротескности, тјелесно постаје предмет језика, физиолошко у човјеку веже се за
физиолошко у говору, у поетским каденцама којима се разобличава оно што им је
временски претходило у литератури. Закључавање и затамњивање језика у првој
фази Негришорчевог пјесништва није само неоавангардни манир, није само прости
метод, него, у једном дијелу, и покушај да се преко ироније и апсурда
релативизује, можда и обесмисли сам догађај/доживљај, предмет који постаје
«ситна поетска главица», док «тело мирише смрћу која ће доћи», а «песници би»,
каже пјесник, «да је то сомот, свила, баршун, памучне пахуље». Ту архиву
свакодневице, у којој човјек лебди између духовног и тјелесног, између казаног
и неизрецивог, Негришорац отвара системски јасно, по концепту који се темељи на
рачвастој сјенци текста у којем пребива поезија као архетип, којим је човјек и
дат и задат. Тим правцем, по ко зна који пут, долазимо у опасност од поређења
поезије и стварности, тражећи у пјесми оно што би требало да буде жељена слика
свијета у њој, заборављајући да је она и простор, и вријеме за себе, и да смо,
у крајњем, ми немоћни да их дефинишемо, у најбољем случају кадри смо да их
овлаш дотакнемо и евентуално покушамо да опишемо.
Ријеч је, дакле, била у почетку, али је од
тренутка када нам је дата престала да буде искључиво индивидуална, што значи да
од тог тренутка не постоји апсолутно лично поље говора, апсолутно лична ријеч,
апсолутно лична пјесма са само једним, апсолутним значењем, јер је она
предодређена да буде и свјесна и надсвјесна, и човјекова и људска, истовремено,
условљена свим допуштеним нам међуодносима. Док је стварао, Творац је
пребивао у времену, али никада није изашао из вјечности. Давши нам ријеч, Творац
нам је дао могућност креације, тако да ништа не може да остане сáмо и ништа ван
осмишљеног реда и поретка.
Зато строго одређивање и смјештање
Негришорчеве поезије из овог периода у неколико контекстуално условљених равни
у себи носи вишеструку опасност од грешке и пренебрегавања међуодноса језика и
поступка и аутореферентне природе пјесме, односно онога што је чини пјесмом по
себи, и оне везивне материје која у сваком тренутку држи пјеснички систем у
равнотежи. Такав метод одвео би нас, нема сумње, оним најопаснијим током у
простор релативизације, јер је извјесно да не може постојати апсолутни
дисконтинуитет између два периода у једном пјесништву, једнако као што не
постоји ништа у апсолуту, осим бића поезије, поезије по себи, поезије у
цјелини. Опус Ивана Негришорца нема, дакле, како се то на мах може учинити,
искључивих прелаза, а дијахроним пресјеком увиђамо да не постоји ни чврста
демаркација у суштини поступка, те да пјесничка путања, поред наизгледних
разлика, води јединим могућим путем од Труле
јабуке, преко Везника, до Потајника и Светилника.
Стога с правом можемо да кажемо да и у оним
типично програмским пјесмама у којима несумњиво доминира фонолошки, морфолошки
или графостилематски експеримент, постоје јасно обликовани лирски фрагменти, осјенчени
медитативним и тајновитим, оним што се не може прећутати, као што се не може
прећутати митско, и оно сопство које происходи из интроспекције.
Пјесник Труле јабуке и Везника повремено
проходи два пута – један изразито антилирски и други доминантно лирски, што у
коначном и не изненађује с обзиром на ону већ поменуту аутопоетичку дефиницију
– исихастички постмодерниста. А да би ова синтагма била унеколико
јаснија послужимо се, колико год то незахвално било, додатним пјесниковим
појашњењем: «после објављивања
књиге «Светилник» и, нарочито, после чудесне њене рецепције која је уследила,
осетио сам да је сазрео тренутак да о свему што је претходило положим јавнога
рачуна. Да кажем како то што сам исихаста не значи да сам престао бити
постмодерниста, те да бити постмодерниста не значи бити духовно бесловесно
звере које само измишља и лаже без икакве свести о вишим, небеским сферама
човековог постојања».
Свакоме кога буде дубље
заинтересовала поезија Ивана Негришорца препоручујем да незаобилазно прочита
његову Жичку исповест, бесједу приликом уручења награде Жичка
хрисовуља из 2011. године, одакле су за потребе овог текста посуђени
цитирани фрагменти, а која ће бити од помоћи како би се боље схватили неки
сегменти и међувезе у досадашњем Негришорчевом опусу.
(Ријеч на промоцији књиге "Чтенија", у Подгорици, 9. маја 2016. године)
Ђорђе Брујић
Нема коментара:
Постави коментар