"Црногорским језиком" руше српски идентитет

 

Прогоном ћирилице покушава се доказати да је латиница писмо такозваног црногорског језика, упркос законским и уставним дефиницијама којима се, наводно, гарантује равноправност два писма - упозорава српски писац из Црне Горе Ђорђе Брујић 

Разговарао: Тихомир Бурзановић

 

Подгорица, 24. маја - Српски писац Ђорђе Брујић упозорава да се стварањем "црногорског језика" директно удара у темеље српског идентитета у Црној Гори. 

"Прављење новог `језика` садржи у себи двије компоненте - језик и политику, па је слично другим `језицима`, који су у посљедњих двадесетак година настајали из српског, напримјер бошњачком, нови језик у првом реду политички, што значи да је назван по имену државе", каже Брујић у интервјуу Срни. 

Он истиче да је у случају "црногорског језика", иако се, вјероватно, то није жељело, име изведено од етнонима "Црногорац", а не од топонима "Црна Гора", јер да није тако - морао би се назвати "црногорачки". 

"У Уставу Црне Горе записано је да је службени језик црногорски, а да су у службеној употреби - српски, албански, босански и хрватски језик", појашњава Брујић и указује да је на тај начин власт жељела да покаже да се црногорски језик сматра већинским, а језици у службеној употреби мањинским језицима. 

Такво дефинисање у области језика има за циљ политичко дефинисање "већине" и "мањине", наводи Брујић и указује да Срби у Црној Гори, упркос оваквом инжењерингу, нису мањина, јер ниједним документом нису директно одређени ни као мањински нити као конститутивни или релативно већински народ. 

Он упозорава да је само за десет година, од пописа до пописа, у Црној Гори "нестало" 20.000, односно десет одсто Срба и појашњава да је од прогона српског језика у Црној Гори неодвојиво и протјеривање ћирилице, која је у темељу српске културе. 

"Све вриједније што је написано у српској историји написано је на ћирилици, од Мирослављевог јеванђеља до овог доба, и упркос томе што се данас могу чути тезе да писмо не одређује идентитет, таква дефиниција се не може примијенити на српску самобитност. 

Када не би било тако - зашто би се од Црне Горе, као некад најћириличније републике бивше Југославије, правила латиничка држава", наводи Брујић. 

Он указује на чуњеницу да су књиге, које су продаване уз поједине дневне новине, биле штампане искључиво на латиници, па је на тај начин у црногорске домове "убачено" неколико стотина хиљада књига на латиничном писму. 

"Прогоном ћирилице покушава се доказати да је латиница писмо такозваног црногорског језика, упркос законским и уставним дефиницијама којима се, наводно, гарантује равноправност два писма", каже Брујић.

Од недавно се у скупштинској процедури налази Приједлог закона о заштити ћирилице Српског националног савјета, али скупштинска већина у оквиру Одбора за просвјету, науку и културу није дала "зелено свјетло" да се тај приједлог нађе пред свим посланицима и да се о њему расправља.

Предлог је плод великог научног скупа "Српски језик и ћирилица - основе српског идентитета", који је, у организацији Српског националног савјета, одржан у Подгорици средином прошле године, а учествовали су стручњаци из области језика и књижевности из Црне Горе, Србије и Републике Српске.

"Сматрам да би примјер Републике Српске могао послужити као добра основа у трагању за рјешењима који воде ка превазилажењу проблема српског народа у Црној Гори. 

Срби већ предуго носе печат тобожњих мрзитеља Црне Горе, а те програмиране и тенденциозне оптужбе директно су, сасвим свјесно, усмјерене на угрожавање њихове најелементарније егзистенције", наводи Брујић у интервјуу Срни. 

Он оцјењује да је грешка било прећуткивање прогона језика у Првом и Другом свјетском рату и наводи да се, када се анализирају догађаји у посљедњих стотину година, уочава да се овакви пројекти "оживљавају искључиво у временима окупације". 

"Некада су такви налози стизали из Беча и Ватикана, а данас из Берлина и Брисела, али суштинске разлике нема...У новијој историји, тачније током анексије БиХ, на том задатку је био Бењамин Калај, док су ове идеје у Црној Гори такође проводиле окупаторске аустријске власти", каже Брујић.

Он подсјећа на професора из Бјелопавлића који су због прогона српског језика и ћирилице током Првог свјетског рата пред тадашњим војним судом поднијели оставке на своја радна мјеста, образлажући такву одлуку ријечима да су "српски језик и ћирилица аорта српског националног идентитета". 

У модерној црногорској историју судбина бјелопавлићких професора задесила је професоре из Никшића, њих 27, који су се побунили против преименовања српског језика у образовном систему најприје у "матерњи", а потом у такозвани црногорски, због чега су сви добили отказе и нашли се на улици.

"Српски национални савјет објавио је зборник `Насиље над српским језиком`, у којем је из различитих углова освијетљен овај проблем. Упркос томе што је струка показала сву бесмисленост оваквог пројекта, политичка елита није одустала од програмираних намјера", закључује Брујић. /СРНА/