Владика Данило (Крстић): Са неба ромон

Јунаку незнаном пој,
(Генерали знани – нехрабри сој)
Одлетели, одлетели орлови бели
где Бог лепоту дели.
А ту лешинари и стрв
гутају злато и крв.
И мре на путу избегла Крајина
о врату камени тег.
Све до небеса туга бескрајина
И неопростив је твој бег
Од гусала и од Јанковића.
У клетви ту букти Книн и срам
у њему лажни мир и храм
свих Бранковића.
Из неба севну Миличин вез
ка` сињи соко.
То вели одозго храбри Кнез
орловско око:
''Тако и треба
кад немате у себи неба''.
Али Богородица тихо:
Србине мудри Савва,
тебе ангели моле
Не дај да племе твоје бије лихварски маљ.
Иди доле
да помазан буде од Србије краљ.
Да буду сунчани рој као пчеле.
Ако ли то не желе
Србадија ће пасти (бескрилци мрави)
пред Златно Теле.
Но свети Савва: То не дај Боже!
У час прави
Србијани се сложе.
Благослови ме Боже.

(прибележио Богомир Тихи)