(Прича из рата и о ратовима)
Десно испод шумарка подигла се танка измаглица. Киша као ноћас. Нека чудна тишина – чујем само срце и тупо звецкање оружја у шанцу поред мене. Ништа, нема их. Лежимо и чекамо – никад дуже, не излазе. Не излазимо ни ми. Знам шта смерају, ал' ме је свеједно страх – више немир, неизвесност, жеља да почне... И војници поред мене су нервозни, видим им по лицима, по кратким покретима руку. Стежу се, погледују на страну, онда се мало придигну, па легну још чвршће иза насипа. У крошњама се чују удари крупних кишних капи о већ пожутело лишће. Одједном прасак. Десно од мене у шанац паде топовско зрно.