На броду наде не чујем ни гласа:
слути ли можда своју смрт и она?
Како ћеш тада на острво спаса,
Kрајино моја, мртва од искона?
А твоје муке што путују свијетом
можда ће Пјесник, достижући свуда,
у живи камен да уреже длијетом?
Или ће можда да објави чуда
о смрти наде? је л’ то може бити:
а онда куда из судбине ове?!
Можда ће нада и заборавити
мој зао удес на све црњој црти,
док мени само због невоље нове
остат ће вјера још у наду смрти?