Бранимир Кршић: Излазак из игре

Бранимир Кршић

Повлачим причу: истине и лажи,

напуштам ријечи у језичкој лутњи,
разлог за себе тражићу у ћутњи
што опрост иште, ал’ опрост и значи.

Што икад рекох – сад више не важи.
Искоријенићу усне обичаје
брбљања јер су од памети јачи
(тај звук што штети дуже но што траје).

Сабраћу крв и уклонити талог
од слова што се у жилама слего;
сам се са собом слити у дијалог,
наћи тишину пространих алеја…

Не напустити моћ говора, него
осмијехом рећи и ћутати њиме –
граматика је скуп празних идеја…
(Памтим тек слова за властито име!)


Наук
                                оцу Ђури

Ко није гледо кроз зелен прућа
ватре, што туђе кровове ломе,
и на згаришту не стаја своме –
не зна тај, брате, шта је то кућа.
Ко није у гроб (виш каквог доца)
за својим претком бацио грумен,
влажан и љепљив, од мрака румен,
не зна тај шта је – имати оца.
Тек ономе ко је од других гажен –
шири се душа: (пшенична башта).
Ком опрости се – постаје блажен,
а Богу сличан онај ко прашта.
(А ти, Господе, сваки чуј јаук
и плод му, другом, предај у наук.)


Узнемирена радост

Ноћима изван буке
(док пуни се љетом воће)
слутим Творчеве руке –
њежније од мекоће.

Свему је оквир смијешак.
А видљив живот већ преста.
Ја сам ко дрво: пјешак
(који се не миче с мјеста)!

Ал’ нестрпљиво у круг пада
и ноћас бачена коцка.
И мене сред суштог склада
потапа туга бродска.

Пучина страшна се чини,
а алке гуше ме лучке.
О ја сам пречник празнини.
(Грлим је објеручке.)

Сва нервна покољења
унапријед сјета истишта.
Удишем хиљаду хтјења,
(а, ипак, не желим ништа).

И мада нестварно све је,

немиру стваран је жалац.

Покрету без идеје

ја сам постао талац.