 |
| Соња Крстановић |
Усред врта растао је и цвјетао највећи и најљепши од свих цвјетова, чије су латице биле од чисте свјетлости па није имао сјенке, а име му је било Љубав.
У круници цвијета Љубави спавао је дјечак неуспоредиве љепоте и сисао његов слатки сок, од кога су му снови били тако слатки да је из њих капала неизрецива сладост у снове људи који су тада живјели, и у њиховим срцима таложио се мед љубави.
Кад би се пробудили, ријечи и осмијеси били су им слатки, слађи од најслађег воћа што је расло свуда по врту, на стаблима вјечно зеленим и пуним сочних плодова, јер тада још није било болести, старости и смрти.
Ове кћери зла спавале су у својим црним колијевкама-сјеменкама, плутајући бијесним оцеаном што се иза ограде врта, сплетене од ружа пењачица и сребрнастих туја, простирао у бескрај.
Ту је живјела Неа, најзнатижељнија од свих дјевојчица и дјечака који су икада живјели. Била је толико знатижељна да је ништа на свијету није могло задовољити. Прешетала је сав врт, прегацала све рјечице кристалног жубора које су њиме текле, сваку је травку додирнула, сваки цвијет омирисала, са сваком птицом запјевала. И није јој било доста! Научила је говор камења, лишћа и буба, и говор Вјетра, па га је без престанка запиткивала о ономе што се збива тамо одакле долази. А то је био благ вјетар, прољетни, јер у врту је било увијек прољеће, и њежно јој је шаптао на ухо играјући се прамичком њене косе.
Причао јој је о свему, само не о ономе што је иза ограде од ружа и туја. А њу је баш то занимало.
Често је прилазила тој огради и ослушкивала. Чинило јој се да тамо, иза, почиње неки други свијет, јер су одатле долазили чудни звукови, шумови какви се нису могли чути у свем врту.
Молила је Вјетар да је подигне на врх ограде, да би видјела тај нови свијет, и очи су јој при том сјале као два драгуља. Али Вјетар је само уздисао. Волио је Неу и бојао се да јој се што не догоди.
– Тамо је зло – говорио је.
– Што је то зло? – питала је Неа. И, не сачекавши одговор, узвикивала:
– Покажи ми зло! Молим те, покажи ми га!
Толико га је молила и толико му се умиљавала, називајући га најљепшим и најслађим именима која је могла смислити, да није имао куд и – попустио је.
Својим невидљивим рукама пажљиво ју је обухватио око струка и дигао високо, високо, на једну грану што је стршила над понором.
Широм растворених очију гледала је голема брда воде како израњају из дубина са трубама и заставама од пјене што су вијориле на вјетру, и силно тутњећи и ричући устремљују се на небо, пуно истих таквих, големих, сјајних брда што су се грмећи, урличући и сијевајући у безумној срџби, рушила њима у сусрет.
Али није се бојала, јер у врту љубави није било страха и њено је срце било пуно слаткоће. Тај призор стравичне љепоте био је опио њену душу.
Један се огроман вал закотрљао из даљина и пљуснуо о обалу тако жестоко да је смочио њену хаљиницу и у крилу јој оставио три мале, црне сјеменке, глатке и сјајне као бисери. Ставила их је на длан и дуго им се дивила.
– Понијет ћу их собом, као дар! – рече Вјетру.
– Баци их! – шапну он. – То су сјеменке, зла! Мила Неа, ако их узмеш, све ће цвијеће повенути и слатки мед љубави огорчат ће у твоме срцу, и у срцима свих људи. Врта више неће бити.
Али она се смијала, јер није знала што је зло, шта значи "повенути" и "огорчати" и "неће бити". Стога их је стиснула у шачицу и нипошто није хтјела да их испусти.
Вјетар је узалуд шаптао, уздисао и молио. Напокон ју је узео у наручје и спустио, јер било је вријеме сну и сва су дјеца већ спавала на мекој маховини, под стаблима, и лизала слатки мед љубави који је непрестано капао из сна онога дјечака.
Чим је осјетила тло под ногама, отрчала је и легла, јер је била уморна.
Сирота Неа, у сну се њена шачица растворила и из ње су испале оне сјеменке. Пошто падоше на меко, влажно тло, учас проклијаше.
Кад су се дјеца пробудила, сунца није било. Тешки, црни облаци закрилили су небо и лијевала је киша, хладна и без сјаја. Дивљи је вјетар јурио вртом откидајући главе цвјетовима, чупајући лишће и траву. Рјечице кристалног жубора биле су се замутиле и изашле из својих корита, ваљајући блатне валове, рушиле су и носиле све пред собом. Отпале су латице цвијета Љубави и у људска се срца населио страх.
Тад је први пут пожутјело лишће, иструлио плод, први се пут нетко разболио, остарио и умро.
А Неа? Она је одрасла и постала дјевојка. Заборавила је говор камења, лишћа и буба, и говор Вјетра. Сирота Неа, сада је знала што је зло. И није више била знатижељна.
Сједила је под смоквом или у кући, ако је било хладно, јер сви су већ имали куће од дрвета и земље, и своју велику бол претакала у пјесму. А то је била најтужнија и најљепша од свих пјесама икад спјеваних, јер је у њој био горки мед њене љубави. Многи су је слушали, лијечећи тугу љепотом.
Дјечак, онај што је спавао у круници цвијета који није имао сјенке, пробудио се у опустошеном врту, међу престрашеним људима, и заплакао. Плакао је и плакао док се није сав растопио у сузама.
Те сузе биле су слатке сјеменке љубави што падоше у срца људи. Кад која проклија у некоме, лице се његово засије а ријечи и осмијех постану слатки, као што су биле слатке ријечи и осмијеси оних који су живјели у врту љубави.
Дјечак из цвијета с латицама од чисте свјетлости, без сјенке неуспоредиве љепоте – сања у њему. Не будите га.
Причао јој је о свему, само не о ономе што је иза ограде од ружа и туја. А њу је баш то занимало.
Често је прилазила тој огради и ослушкивала. Чинило јој се да тамо, иза, почиње неки други свијет, јер су одатле долазили чудни звукови, шумови какви се нису могли чути у свем врту.
Молила је Вјетар да је подигне на врх ограде, да би видјела тај нови свијет, и очи су јој при том сјале као два драгуља. Али Вјетар је само уздисао. Волио је Неу и бојао се да јој се што не догоди.
– Тамо је зло – говорио је.
– Што је то зло? – питала је Неа. И, не сачекавши одговор, узвикивала:
– Покажи ми зло! Молим те, покажи ми га!
Толико га је молила и толико му се умиљавала, називајући га најљепшим и најслађим именима која је могла смислити, да није имао куд и – попустио је.
Својим невидљивим рукама пажљиво ју је обухватио око струка и дигао високо, високо, на једну грану што је стршила над понором.
Широм растворених очију гледала је голема брда воде како израњају из дубина са трубама и заставама од пјене што су вијориле на вјетру, и силно тутњећи и ричући устремљују се на небо, пуно истих таквих, големих, сјајних брда што су се грмећи, урличући и сијевајући у безумној срџби, рушила њима у сусрет.
Али није се бојала, јер у врту љубави није било страха и њено је срце било пуно слаткоће. Тај призор стравичне љепоте био је опио њену душу.
Један се огроман вал закотрљао из даљина и пљуснуо о обалу тако жестоко да је смочио њену хаљиницу и у крилу јој оставио три мале, црне сјеменке, глатке и сјајне као бисери. Ставила их је на длан и дуго им се дивила.
– Понијет ћу их собом, као дар! – рече Вјетру.
– Баци их! – шапну он. – То су сјеменке, зла! Мила Неа, ако их узмеш, све ће цвијеће повенути и слатки мед љубави огорчат ће у твоме срцу, и у срцима свих људи. Врта више неће бити.
Али она се смијала, јер није знала што је зло, шта значи "повенути" и "огорчати" и "неће бити". Стога их је стиснула у шачицу и нипошто није хтјела да их испусти.
Вјетар је узалуд шаптао, уздисао и молио. Напокон ју је узео у наручје и спустио, јер било је вријеме сну и сва су дјеца већ спавала на мекој маховини, под стаблима, и лизала слатки мед љубави који је непрестано капао из сна онога дјечака.
Чим је осјетила тло под ногама, отрчала је и легла, јер је била уморна.
Сирота Неа, у сну се њена шачица растворила и из ње су испале оне сјеменке. Пошто падоше на меко, влажно тло, учас проклијаше.
Кад су се дјеца пробудила, сунца није било. Тешки, црни облаци закрилили су небо и лијевала је киша, хладна и без сјаја. Дивљи је вјетар јурио вртом откидајући главе цвјетовима, чупајући лишће и траву. Рјечице кристалног жубора биле су се замутиле и изашле из својих корита, ваљајући блатне валове, рушиле су и носиле све пред собом. Отпале су латице цвијета Љубави и у људска се срца населио страх.
Тад је први пут пожутјело лишће, иструлио плод, први се пут нетко разболио, остарио и умро.
А Неа? Она је одрасла и постала дјевојка. Заборавила је говор камења, лишћа и буба, и говор Вјетра. Сирота Неа, сада је знала што је зло. И није више била знатижељна.
Сједила је под смоквом или у кући, ако је било хладно, јер сви су већ имали куће од дрвета и земље, и своју велику бол претакала у пјесму. А то је била најтужнија и најљепша од свих пјесама икад спјеваних, јер је у њој био горки мед њене љубави. Многи су је слушали, лијечећи тугу љепотом.
Дјечак, онај што је спавао у круници цвијета који није имао сјенке, пробудио се у опустошеном врту, међу престрашеним људима, и заплакао. Плакао је и плакао док се није сав растопио у сузама.
Те сузе биле су слатке сјеменке љубави што падоше у срца људи. Кад која проклија у некоме, лице се његово засије а ријечи и осмијех постану слатки, као што су биле слатке ријечи и осмијеси оних који су живјели у врту љубави.
Дјечак из цвијета с латицама од чисте свјетлости, без сјенке неуспоредиве љепоте – сања у њему. Не будите га.
Нема коментара:
Постави коментар