Соња Крстановић: Цвијет који није имао сјенке

Соња Крстановић

Некоћ давно – свијет је био огроман врт, пун мириса и боја над којим је сунце непрестано сјало, а киша је падала из бијелих, свиленкастих облака и својим драгуљним капима умивала и умивала све, да се нигдје није могао наћи ни трун нечистоће.
Усред врта растао је и цвјетао највећи и најљепши од свих цвјетова, чије су латице биле од чисте свјетлости па није имао сјенке, а име му је било Љубав.
У круници цвијета Љубави спавао је дјечак неуспоредиве љепоте и сисао његов слатки сок, од кога су му снови били тако слатки да је из њих капала неизрецива сладост у снове људи који су тада живјели, и у њиховим срцима таложио се мед љубави.
Кад би се пробудили, ријечи и осмијеси били су им слатки, слађи од најслађег воћа што је расло свуда по врту, на стаблима вјечно зеленим и пуним сочних плодова, јер тада још није било болести, старости и смрти.