Тања Ступар Трифуновић: Кућа

Тања Ступар Трифуновић (Фото: П-портал)

Отишла сам да видим кућу

Једна критичарка је писала како пјесници у рату пуно

користе мотив куће

У рату нисам била пјесник него дијете

које је остало без куће

уопште ми није било тужно

најприје ме обрадовала промјена

други град и људи

чудио ме очај родитеља

вјеровала сам да постоје куће и мимо те куће

Говорила сам глупости

Куће као петељка трешњу држе успомене

оне сазрију и испљунеш им тврду шпицу а поједеш сласт

Куће су само мутне мочваре мрачни ходници, духови у боци

право мјесто душе је на раскрсници гдје увијек шиба

вјетар нових почетака

 

С годинама сам све чешће мислила о кући

Долазила ми је у сан пролазила сам њеним ходницима

отварала врата соба

а оне су биле пуне ваздуха у којем смо остали

живот се ноћу тајно гурао ка оној нити у којој је прекинут

Дуго ми је требало да схватим да сам несретна због куће

и да не могу наставити даље

док не одем и исплачем се крај ње

Кућа је велика и бијела

сунце се збија стакла врућина пече

стојим испред куће и плачем

То је њена кућа, каже мој муж непознатим људима

они се чуде и слијежу раменима

Ту је некад живјела хоће само да види

све је у реду само да види кућу

Гледам кућу

Жутокоси дјечак протрчи испред мене то је мој брат

то није мој брат мој брат је сад човјек

и живи у другом граду

Кућа је лавиринт не смијем ућу унутра

може ме прогутати празна утроба

само је гледам споља она ме грли и одбацује

то је моја кућа

Какве све успомене могу стати у пар минута

скакање преко ограде куповина у киоску поред

смоква у дворишту

шахт крај зида гаража чесма

шљива се смањила говорим кроз сузе

све се смањило

ја сам одрасла без куће са бијелим зидовима

Никад више не

желим имати кућу купићемо стан