 |
| Лука Штековић |
Напуштено
кад иструну последње крстаче
трава
папрат
шума густа
прекриће ово насеље
цело једно село
(Вујићи
Орозовићи
Стјепановићи
Глодићи
Ненадовићи)
након посвршаваних послова
слава
и свадби
рођења
и погреба
умреће још једном заједно
и ко ће жив знати
да је овде
некад било гробље
није ли исто рећи
ту је био живот
ту је било гробље
8. август 1994.
(На вест о смрти мајке)
Не сећам се
да је икад написала писмо
мати моја
ни мени
увек негде одлуталом
бранила се од свег писања
испрва слабим видом
у што се морало поверовати
а после дрхтањем руку
што се могло приметити
ал је узмогла
у 87. години својој
на само корак до гроба
да ми исплете
и пошаље леп пуловер
у њ је, знам, уплела
сва своја ненаписана писма
и последње
које никад нећу ишчитати
радосно облачим пуловер
пун топлине њених руку
и канда превелик за ме
одједном тако маленог
тек проходалог
а с још толико мало
корака на располагању
Зима
у снегу стопе
до мога прага
и натраг
ко ме је тражио
како ћу знати
а снег се топи
и нестаје траг
стопи по стопи
ко се то хтео
код мене огрејати
Нема коментара:
Постави коментар