Владан Десница: Механика бола

Прелазим дланом по старим бразготинама, и гле: више не боле. Излажем их сунцу, носнице удишу свјетлост и трепке жмире од јаса — просјак што у љетње подне под маслином смирено жваће укупљене корице хљеба. Све је већ тако далеко да у дну сјећања једва још тиња. Све је већ тако далеко и мртво да више није ни добро ни лоше.
Прелазим дланом по старим бразготинама, и слутим глас из дубине: заиста, све је тишина.
Све сам од живота узео и све му од себе дао. Пред његовим се лицем нисам претварао. Дао сам му своје заносе и своје падове, своја прегнућа и своја клонућа, напоре напетих жила и снове презнојених узглавља. Све је било моје: и радост и бол, опсјена и разочарање. Познајем глад дјетета, и тугу блудне ситости, цик лудог срца у јутра крвава и повијање душе у мутне сутоне. Кад одем, отићи ћу го и празних руку, с дубоким умором у дну удова и помирен са пролазношћу.

*

Данас је небо облачно.
Доиста, уморан сам, дубоко уморан. Уморан из дубине душе.
Можда већ предуго живим. Већ тако дуго да помало схватам добростивост смрти.
Да, добра је смрт. Требало би само да поштеди једну танку зраку свијести: толико да се њоме може искусити доброта ништавила.

*

Само не више патње!
Пробудим се у ноћи и скрушено шапућем: само не више патње!
Тако сам срођен с њом да јој већ добро познајем законе, мјере и ћуд. Знам је како се рађа, знам како ниче тупи ледац бола у дну измучене пути. Знам је кад кликтава лијеће, црна преклана птица, и крилом скршено удара о стијенке своје тјескобе. Знам је кад, клонула, пуста, бије челом о хладни праг безнађа.
Душа дише у патњи као море у плимама и осекама. Познам спечену сухоћу кад пресуше сузе, кад се у прсима згруне тврда ледена гваља. Познам клонућа у пустош бешћутности. Познам часове кад је душа празна као пресушен бунар. То је кратак предах истрапљеном месу. А онда, у дну бунара, загргољи опет врутак црних вода.
О, добро познам механику бола!
Тако сам свико на патњу да јој већ добро знадем сваку бору на лицу и сваки топли пријевој у наборима скута.

*

Самоћа, и пучина ноћи преда мном. Ничега нема. Ни љескања варљивог свијетла у даљини ни лепета каквог бијелог крила. Ничега, до равне плохе зида пред мојим очима и бескрајне пучине ноћи преда мном. Храна је моме уху дисање тишине, храна је моме оку нијема бјелина зида, храна је моме срцу самоћа.
Свему сам дао себе. Примио сам у срце глас сваке ствари. Осјетио сам миљење сока у сваком тананом влакну и срх у студеном срцу камена. Разумио сам нијеми говор ствари и тугу у оку звијера. Отворио сам душу свакој појави живота и очи сваком његовом виду. У сваком додиру остала је по једна честица мене. Да ми се ишта из дубине ноћи врати у крило!
Али никога и ничега нема. Сад сам празнорук и го, пун бијеле празнине.
Гола душа у даху бивствовања — харфа у даху вјетра.

("Прољећа Ивана Галеба")