Владан Десница: Механика бола

Прелазим дланом по старим бразготинама, и гле: више не боле. Излажем их сунцу, носнице удишу свјетлост и трепке жмире од јаса — просјак што у љетње подне под маслином смирено жваће укупљене корице хљеба. Све је већ тако далеко да у дну сјећања једва још тиња. Све је већ тако далеко и мртво да више није ни добро ни лоше.
Прелазим дланом по старим бразготинама, и слутим глас из дубине: заиста, све је тишина.
Све сам од живота узео и све му од себе дао. Пред његовим се лицем нисам претварао. Дао сам му своје заносе и своје падове, своја прегнућа и своја клонућа, напоре напетих жила и снове презнојених узглавља. Све је било моје: и радост и бол, опсјена и разочарање. Познајем глад дјетета, и тугу блудне ситости, цик лудог срца у јутра крвава и повијање душе у мутне сутоне. Кад одем, отићи ћу го и празних руку, с дубоким умором у дну удова и помирен са пролазношћу.

Королија: Нико није тако неправедно забачен као ми Срби

(Једно од писама Мирка Королије Владану Десници)

 

Мирко Королија и Владан Десница

Београд, 12. Дец. 1932.

Драги Владане,

примио сам твоје љубазно писмо преко шјор Марка.
Хвала ти на позиву на сарадњу и на лепим речима и мишљењу о мом књиж. раду.
Добра је та твоја мисао да се изда један наш севернодалматински Алманах. За никога се мање не чује и нико није тако неправедно забачен као ми Срби из Сев. Далмације. Да то није добро, ја сам лично на својим леђима искусио. Ред је дакле да се сами оглашавамо како знамо и умемо. За то ја ево већ трећу годину и гурам кроз „Политику“ што могу и обраћам пажњу. Сад је заиста време да се нешто јаче у том смислу учини. С тога ће и тај Алманах врло добро доћи, и ја сам спреман да те у том послу помогнем колико могу. Једино ми је жао што нисам знао раније, јер сад у задњи час не знам колико ћу моћи да ти притечем.