 |
| Никола Вујчић |
(Тамо диме, љути диме, тамо су ти врата!)
гранчице се грче, мада су већ суве и осећају
пепео у себи.
Сад ће, недостаје само неколико речи, да плану,
док их гуркам ка искрама које поскакују
по танкој смежураној кори.
Ватро, ватро, ватрице, пробуди се!
Гори, ватро, гори горцем!
Скривена дубоко, изађи као звер,
својим меким, врућим шапама
пропни се и погледај около.
Распири своју снагу,
да иза тебе не остане ниједан угарак
већ само пепео,
само меки пепео
и понеки, ситни, жеравак
као очи које ме знатижељно гледају.
Загреј ми руке
док те додирујем чађаву.
Ватро, ватро, ватрице,
изађи у пламену врућем!
Ако нећеш, ватро, ватрице,
ево, у овој кутијици,
спава огромна ватра,
палидрвца жељна буктиње,
моле ме да их пробудим.