Слика Даринке Јеврић увијек ми гради потпуно нејасан осјећај – сада већ
несигурно сјећање на два само мени важна догађаја. Први је везан за сазнање да
ми је у ондашњем приштинском „Јединству“, на страницама рубрике за културу објављена
пјесма из прве књиге „Нови пусти дани“. Тек касније сам разумио да је тадашњи уредник
Даринка Јеврић, однекуд добила књигу, одабрала ту једну пјесму и штампала је. Други
се десио неколико година касније, на једној од књижевних вечери у оквиру Сајма
књиге у Херцег Новом. Тада сам први и последњи пут видио Даринку Јеврић. Не
сјећам се о чему се причало. Сачувао се само онај унутрашњи осјећај и скромни
инвентар уз чију помоћ се гради смисао сјећања...
