Слобода живота у слободи стварања

(О сатиричном и хуморном у дјелу Баћка Милачића)

Баћко Ј. Милачић

Вријеме никад није ишло на руку сатиричарима као ово данас, или је то само наш субјетивни доживљај, као што је и сâмо вријеме могуће схватити као искључиво субјетивну, заумну категорију коју је тешко артикулисати, а која се у нашим животима често пројављује кроз оне добро знане тајновите појединачне тренутке. Постоје, дакле, ти периоди у којима је у једном моменту нешто могуће ријешити, а већ у следећем такво рјешење више није реално. Друго је питање протока времена у нашој егистенцији – једни кажу да човјек има субјективни осјећај како се с годинама вријеме убрзава, док други тврде да то није само субјективни осјећај, него да вријеме заиста брже тече. Пошто нисмо баш нарочито власни да промишљамо о овако сложеним појавама, без обзира колико оне биле у вези са умјетношћу, када већ говоримо о пролазности, овим сам желио само да кажем, како је свако вријемо до сада било од руке сатиричарима, макар од антике до данас. Друштвени, економски, социјални, политички и многи други изазови временā у којима живимо и која нама осталима никако да крену на руке, изњедрили су оне који им се настоје супротставити, ако ничим другим а оно другачијим начином размишљања. Покренут и инспирисан противрјечностима историјског и савременог трена, моралним падовима, парадоксима човјека и његове егзистенције, просјечношћу која све више прекрива друштвену свакодневицу, у том свијету људи који су у стању да другачије мисле у односу на наметнуте и програмиране шаблоне, нашао се и сатиричар Баћко Милачић, књижевни стваралац, свједок и хроничар овог нашег доба, које, ево, само кроз његов рад траје дуже од тридесет година.
У нашем медијском простору, дакле, Баћко Милачић је присутан већ три деценије као један од најзначајнијих карикатуриста и сатиричара, сликар, новинар и уредник, графички дизајнер чији су радови препознати и високо вредновани и ван граница Црне Горе. Његово стваралаштво, различито од аутора који осмишљавају ову врсту визуелне и писане културу у Црној Гори, издвојило се кроз препознатљив и особен израз, освјежен самосвојним графичким рјешењима и иновираним техничким и мотивским оквирима.
Оригинални приступи у графичком изразу Баћка Милачића ослањају се, опет негдје у дубини, на традиционална искуства колективне подсвјести. Зато с правом можемо рећи да Милачићеве карикатуре са једне, а сатира и ликовно-графичка решења са друге стране, представљају драгоцјен камен у међама нашег умјетничког стваралаштва, и да ће бити све примјетније и вредније.
Прве радове Милачић је почео да објављује у подгоричком „Омладинском покрету“ и „Побједи“ осамдесетих година прошлог вијека, а затим наставио и у најугледнијим новинама и часописима широм бивше СФРЈ – „Политика“, „Илустрована Политика“, „Јеж“, „ТВ ревија“, „Дан“, „Глас Црногорца“ и тако даље.
Као технички и графички уредник и дизајнер радио је у дневним новинама „Дан“ и „Глас Црногорца“, а данас ради као уредник и графички дизајнер у магазину „Српске новине“ и Књижевној задрузи Српског народног вијећа.
Поред овога, Милачић је аутор и режисер низа специјалних емисија на Српској радио-телевизији из Подгорице, који су наишли на изузетан пријем код публике, не само због избора тема, него првенствено због начина казивања, сценарија и режије, иза којих стоји његов потпис.
Посебан куриозитета у његовом стваралаштву представља чињеница да је до сада илустровао и ликовно уредио више од стотину књига аутора из Црне Горе и региона, што га сврстава у сам врх ове умјетничке професије код нас.
Када говоримо о оном другом његовом животу, о бивствовању међу ријечима, можемо рећи да су уистину ријетки такви истински литерарни прегаоци као што је Баћко Милачић. Његов књижевни опус у свијету сатире, афоризма, пародије, вица, гега, хумореске, исплетен је од решења која воде разобличавању свега онога што нам намеће моралне, естетске, етичке и друге оквире и задатости. Бавећи се овим видом стваралаштва, писац избјегава моралисање и ефемерне производе. Он у свом дјелу третира суштину и кроз самосвојан израз изналази одговоре на питања која свако од нас макар једном постави самом себи. Зато се у његовим мисаоним мозаицима на пољу хумора и сатире свако може самоидентификовати, јер лично кроз његово стваралаштво постаје општељудско, оно што је његово, а ми га осјећамо као своје. Истински виспрен, домишљат и поучан, Милачић ставове излаже на изразито сугестиван и оригиналан начин. Слобода стварања код њега је у првом плану, па вјероватно због тога и не осјетимо аутоцензуру, али је зато уочљива строгост према властитом изразу и поштовању естетских и литерарних начела који уздижу умјетничку димензију овог дјела. Оно зрачи иронијом, сарказмом, парадоксом и хумором.
Живот сатиричара је стални ход из једне у другу крајност, што му, коначно, намећу екстремне ситуације. Гледајући свакодневицу, он је, управо због тога, неминовно посматра очима критичара, тражећи свој начин како да представи сопствено неслагање са доживљеним.
Милачићева сатира није игра ријечи, него игра мисли. Он компликоване ствари објашњава једноставно, а све како би оно најозбиљније учинио смијешним, а најскривеније откривеним, демаскираним и разголићеним. Често само он примећује оно у шта сви ми гледамо, а понекад само он може да формулише оно о чему многи размишљају. Када нам нешто саопшти сада, често тек касније схватимо шта је уствари хтио да нам каже.
Баћко Милачић се, дакле, својим стваралаштвом представља као умјетнички потпуно уобличен аутор који демонстрира врхунску вјештину писања ироничних, оштроумних и хуморних мисли, без удворништва и подилажења, били они прилагођени актуелном тренутку или изграђени на општим феноменима. На примјер: „Нових 95 заражених коронавирусом... Више није сигурно ни фантомима у бирачком списку!!!“; „Црна Гора, независна, / Браниће се путем писма!“; „Ништа од сезоне... Будућност је у затворском туризму!“; „Да није умро, друга Тита би ова ситуација докрајчила!“; ДЕПЕША: „Светозар Маровић виђен код логопеда СТОП, Велики су изгледи да проговори СТОП“; „Зеку Манитом, војводи Мирку и краљу Николи забранити излазак из земље!“; „Не можете ви нас да мрзите, колико ми вас можемо да зајебавамо...“; и за крај један у складу са насловом вечерашње трибине: „Да се под хитно смањи ПДВ на алкохолна пића... Доста се багра богатила преко наше грбаче!“...
Свестрани израз Баћка Милачића, чије се стваралаштво, састављено од низа фрагмената, сажима у компактну умјетничку цјелину утемељену на јединственом стилу и квалитету представља освјежење и иновативност у нашем културном и медијском простору.
Зато бих препоручио да прије читања нашег аутора, ради бољег разумијевања онога што он ствара, обавезно макар прелистамо онај сада већ помало заборављени есеј Станислава Винавера „Српски хумористи и сатиричари“, јер ћемо тамо пронаћи много више објашњења, па чак и оних која се директно тичу овог нашег поднебља, а везана су за књижевне жанрове о којима смо покушали нешто да проговоримо.

Ђорђе Брујић

(Слобода живота у слободи стварања, Сатиргора)