Дневник заблуда: Мицић и зенитизам

Средиште уметничких догађања у Београду двадесетих година 20. века био је интелектуални круг уметника који су се окупили око часописа "Зенит". Зенитисти су имали одлучујући утицај на формирање модернизма у Србији. Оснивач и идеолог покрета и часописа "Зенит" био је Љубомир Мицић, песник, критичар и полемичар, стуб и предводник југословенске авангарде. Први број "Зенита" објављен је у Загребу 1921., а редакција је већ 1923. због оштрих реакција у јавности била присиљена да се пресели у Београд. Мицић је био контроверзна личност. Бескрупулозни полемичар, са ставовима који су довели до нарушавања односа са Милошем Црњанским, Растком Петровићем, Душаном Матићем, Станиславом Винавером, Бошком Токином. "Зенит" је окупио београдске и загребачке прогресивне уметнике. Изражавао је став према Европи, за коју су зенитисти сматрали да се налази у стању дубоке стагнације. Криза европске цивилизације и вредности била је актуелна и свеобухватна, а зенитизам је критиковао овакво стање, за које је сматрао да је настало првенствено у европској култури, а потом и у европском друштву. Ставови зенитиста били су усмерени и против европског рационализма, јер је по њима "рационализам крут и бесциљан", а на основу њега није могуће пронаћи правце изласка из цивилизацијске кризе Старог континента.
У "Зениту" су објављивани радови најзначајнијих европских стваралаца и ликовних уметника тога доба, међу којима су били тадашњи носиоци културних и цивилизацијских догађања и промена: Ласло Мохољи-Нађ, Пабло Пикасо, Василиј Кандински, Робер Делоне, Лајош Кашак, Александар Архипенко, Карел Тајге, Казимир Маљевич, Александар Родченко, Албер Глез, Владимир Татљин, Владимир Мајаковски, Сергеј Јесењин, Борис Пастернак, Иља Еренбург, Херварт Валден, Валтер Гропијус, Ханес Мајер, Макс Жакоб, Филипо Томазо Маринети, Ел Лисицки и други.
Први архитектонски пројекат који је објављен у "Зениту" био је "Споменик Трећој интернационали" Владимира Татљина. Следе планови "Зенитеума", које је направио Јо Клек. Програмски текст зенитистичке архитектуре, објављен у броју 37 под насловом "Београд без архитектуре", написао је Љубомир Мицић. У броју 40 из 1926. објављен је текст Валтера Гропијуса "Интернационална архитектура" и приказ осам Баухаусових књига. Значајна је сарадња зенитиста са италијанским футуристима, пре свега са Ф. Т. Маринетијем.
После низа скандала, часопис "Зенит" је угашен 1926, а формални разлог затварања биле су осуде часописа и Мицића због "бољшевичке пропаганде и позивања грађана на комунистичку револуцију". Судски гоњен, Мицић је пребегао у Париз. Умро је у старачком дому у Качареву 1971. Његово име и покрет зенитизам нису нашли место у Крлежиној "Енциклопедији ликовних уметности" у издању Југословенског лексикографског завода шездесетих година. (Новости)