Доживотни сам заточеник свог завичаја. Не дам се, копрцам се, отимам се, али узалуд; што више то покушавам, све то јаче притеже ме његово земљиште и притискује поднебље. Људи његови сапели су ме букагијама и стежу ме омчом око врата. Људи мог завичаја: бојџије, ратници, кукавељи, бунтовници, силеџије, поданици, мудраци, субенасти, мјесечари, муњени, пасјоглави, чудаци, самотници, врачари, скитнице, пјандуре, просјаци, газде, расипници, појелци, вурдупине, изјелице, живичари, буваћи, тесари, млинари, рукотворци, изумници, самоуци, мудраци, мудријаши, свеци, курвиши, шоце, колоне мртвих са Талије, Дрине и Галиције, поворке одведених и палих, гомиле покланих на прагу, наживо спаљене старице што су горјеле као повјесма кудјеље ... Завичај ми не да ни живјети у миру, нити умријети. Од мене тражи да се искупим из ропства, а ја немам толиког блага. Немам снаге ни да га опишем. Једва сам кадар да га, онако успут, поменем. И тако, дуг ће остати за сва времена неотплаћен.
Нема коментара:
Постави коментар