Повратак

Све више ме плаши што смрти људи, па и оних који су ми веома блиски, прихватам хладно, неумољиво хладно – врзмала ми се та мисао док сам лежао полузаваљен на половном каучу, у униформи, чекајучи да дођу по мене. Ништа није указивало на пораз, барем не у оној својој унутрашњој манифестацији, али се у врелом августовском ваздуху могао осетити мирис другачији од мириса које у себи иначе носи овакав летњи дан. Под прозором се само ту и тамо чула хука камионских мотора и комешање људи који су у журби покушавали да у приколице сабију што више ствари.

Када сам погледао напоље, подне је већ било одмакло. Улица је била пуста. Око стабала у густом дрвореду остали су само завежљаји са дечјим крпицама, ципелама, јастуцима и поњавама, још нераспакованим гарнитурама постељине, изношеним капутима; кесе из којих су провиривале чарапе, грудњаци, женске мараме, оне црне, вунене, али и рупци, шарени, за боље прилике – тако да се никако није могло знати да ли су заувек остављене или ће, ипак, једном неко доћи по њих.

У кесама је било места за све – женске виклере, књиге, распарене шољице, џезве, кашике, тањире, породичне фотографије, цедила, чешљеве, четке за одело и ципеле – за оно што би једном можда могло затребати, иако су знали да то не могу одједном понети. Ништа им од тих ствари више и неће бити потребно – можда само гуњ или боље ципеле уколико ноћу падне киша и ако пристуди, јер ко зна када ће овај збег завршити и да ли ћемо, када се поново вратимо, затећи оно што смо оставили.

Збегови су увек исти, различити само у посредништву, у оном материјалном, што уствари и није суштина избеглиштва. Људске судбине су, више или мање, идентичне, након неког времена за окружење хладне и непривлачне, досадне и једноличне, попут свих других манифестација које човеку због његове гордости додијају, па више нема снаге ни да их у себи преради, а камоли да о њима говори. Када год да кренеш, у збег ћеш стићи на време, јер избеглиштво није само пуко просторно измештање него и временска игра у којој се кругови врте неовисно од савремености и садашњости, постајући на својим путањама све више свевремени и свакдашњи, такви да човек који се ухвати у њихове вртложне праменове бива дезоријентисан и изгурнут далеко од себе некадашњег и свега онога што га је пре тога чинило. После се тешко, и веома ретко враћа у пређашњу усмереност где би могао да буде свој и онаквим какав јесте, налик мушици која се, отргнута из једноличног кружења, претвара у сасвим једноставну лутајућу једнину, непотребну, бачену у пространства одакле више не може пронаћи ни излаз, ни спасење. Сви заговорници идеја о хуманом пресељењу били су свесни ових чињеница, јер у противном не би ни могли знати колико може да буде ефикасан њихов наум. Али ефикасан само у спољашњости, и ту су се обманули – унутрашњост човека у оним најтананијим ткивима остаје непромењена, остаје његово суштаство и једино оправдање. Збег или избег, дакле, није откриће нашег доба, није његово достигнуће, мада је посвемашно кориштен.

Баш у таквим тренуцима ваља да човек уз себе има мало соли, перорез, кутију шибица пажљиво умотану у целофан како се на великим кишама или приликом гажења река не би овлажиле храпаве, црвенкасте главице сумпора, иконицу у дну унутрашњег џепа, која може да заштити од прелести и привида, и отера она ситна бића чије нас очи штипају док покушавамо да се огрејемо уз ноћну ватру, са растреситим снегом на раменима и вејавицом у себи. Остало може да отежа ионако набрекло тело које се сада гиба под другачијим силама. Одбацивање убрзо постане неизбежно, иако су претходно све понесено чували љубоморно и себично, док на крају није потпуно изгубило вредност и смисао.

Све су војске чудне, увек носе и оно што ни њима никада неће требати.

Било је загушљиво од страха и летње јаре, а у таквим приликама човек је лењ и успорен, безвољан и поспан. Да, управо страх ме је увек водио у сан као у избављење, у другачију сигурност, у несаглед свевремености. Покушавао сам да у себи творим молитве, које је увек прекидала унутрашња узбурканост, одакле су онда расла снатрења и нова, преобликована, стварност. Тај несвакидашњи ритам ме је, на крају, ипак, умиривао, опкорачивао границе између мене, моје сопствености и оних беличастих светова одакле је стизао спокој – најпре у таласима, а потом као силина широке реке чија је водена густина хладила пренапрегнуте тетиве и умиривала дрхтање. Експлодирао би мир као удар звона, као дубоки бас под чијим су се звучним поклопцем рушили зидови и ослобађали ме увек другачијег, припремљеног за нова проверења. Молитвом сам обличио стрепње, а умео сам да их препознам пре него што би ме целог обузеле, немилосрдо. Толико сам познавао њихове законитости, ону кривуљу која је сваког тренутка бивала све гушћа, да на крају више нисам морао да их напрегнуто ишчекујем. У почетку сам мислио да их могу игнорисати као безначајну слабост, па сам пуштао да дођу и да ми попут пијавица исисавају снагу кроз крвоток, све док нисам увидео да се од њих једино могу одбранити речима које су капале брзо и у налетима, и које су ми давале снагу, и које су ме сносиле у топлину, у спокој.

Зар ми побуњеници, ниткови, наказе, убице? Отимачи туђе земље, блага – крава и коња, кућа? Паликуће и крволоци? А чије су се крви они напили? Чију су нејач у гротла... – покренуо ме је готово певајући глас човека у војничким панталонама и шареној кошуљи дубоко раскопчаној, који је седео поред једног од оних товара. Мисле да ћемо се вратити. Никада! Што смо их бранили, бранили. Доста нам је ових векова, ионако више немамо крви. Нећемо два пута плаћати исто, макар то било и наше.

Сви су знали да је одавно пореметио памећу, али и да је умео да каже оно што је већина осећала а није смела да прозбори. Не знам да ли је он пристао да буде глас народа који је вапио из таме, из пустиње у којој се хранио самим собом, својим одјеком, чекајући да просине кроз нечије речи и буде спасен. Није то лудило било казна за њега, он је уживао у својој надмоћи без страха да ће неко пожелети да га замени, да ће барем покушати да проговори, да ће тим речима које су као црне хаљине висиле над нама ослободити ону унутрашњу снагу која је код поробљених расла као дебели мехур или унутрашњи пришт пун руменог бола. Не знам, дакле, да ли је могао да свеприсутну светлост обухвати и усмери као електрични импулс у сопстевном нерву из чијих би крајева онда прострујала енергија неограничена, као провиђење и знак, али сам знао да је био варошки говорџија изграђеног инстинкта, способан да разлучи, ако га не би опила љутина алкохола. Тада се гасила сва ова мождана машинерија и он је постајао тек приповедач у чијем пророковању није било довољно прибраности.

Остао је међу последњима. Касније се чуло да никуд није ни желео да оде. Нашли су га у дворишту општинске зграде, неки су тврдили закланог, а други да се отровао љутом шљивовицом која је испала из нечије приколице.

Када ме је видео, мало заста, па махну руком и показа поред себе.

Седи, има места. Стићи ћеш, није још дошло до ушију. Па шта и ако смо побуњеници, не бунимо се ми први. Цео свет је саздан на бунама. Ма какав рат. Јачи смо, ал' га, ето, изгубисмо. И шта онда, нит' је овде почело, нит' ће се овде завршити. Наше је само да издурамо. Ал' ко ће издурати кад га сврби. Могли смо. Издали, продали... Није први пут, а неће бити ни последњи.

Под младом липом је постајало угодније. Лакше се дисало, ваздух је био лепши,  а и онај зној под тврдом униформом брже се сушио. На варош су већ падале дуже сенке. Небо је било још светло и отворено као на југу, без ветра, тако да је лишће треперело само на сунцу које се полако примицало врховима оближњих гора. Низ место је вијугала главна улица оивичена са обе стране липама, а на стотинак метара од нас, испод ниског брежуљка видели су се људи који су претрчавали тамо-овамо, раширених руку; отварали капије, па затварали, полугласом се дозивали, одмахивали као да се препиру, па онда прелазили на другу страну, износили неке кутије, слагали их пажљиво на асфалт и одлазили ка следећим вратима. Нису били војници, вероватно заостали цивили који су желели да виде шта им то дојучерашње комшије имају у кућама. Та незајажљива радозналост завршавала је на крају трескањем вратима или муклом псовком, која је са ове удаљености могла да значила и све и ништа – и разочарење, и усхит.

Гледали смо кроз већ зараслу грабову ограду на улаз у стари енглески парк, са стазама посутим белим песком, са дрвеним клупама и канделабрима који одавно нису светлели. Испред нас се отварала широка алеја наткровљена крошњама дивљег кестена, а на крају над њом проређене гране јела. Његова историја, показаће се, била је пророштво за овај народ; мешала су се истине и предања, а веровало се ономе између – између два времена, међу двама царставима, где се по ватрама на брдима непогрешиво знало када ће рат.

Са горње стране улице био је двоструки ред кућа, а даље се преко реке одлазило у ретка села и густе шуме у којима је расло све – дивовске букве, јасен, храст, кестен, јоха, цер, јавор, јела... Пред њима су, као претходница, били расути брезици под којима је цветала висока папрат и грмови купине. Било је то светло царство. Зелене косе, које су се попут засенчених површи подизале према врху гора, биле су прошаране уским стазицама, а с крајева обрубљене кланцима чији је облик настајао вековима, од великих јесењих киша и снегова. Бујала је ту права цветна мелодија – тратинчица, рада, јагорчевина, одољен, хајдучица, јаглац, гавез... Око сеоских имања, разбацаних са брда на брдо, ижђикало је где-где меко стабло тополе.

Саговорника сам познавао од детињства, њега су сви познавали од детињства, као чудака о коме се причало да је несрећник високе школе зготовио, али да није имао снаге и да је због тога под сновима попустио, а био је леп у младости, и висок, и снажан. Није био стар, пре би се рекло уморан и трошан, приповедач, лепих реченица, мисли искричавих, говорећи на махове о ономе до чега, и сам је знао, није могао да доспе. О просторима који су били ван његовог унутрашњег видела. Пажљив да му грло не би постало гроб. 

Та двојност, говорио ми је, није могла да нас изведе из овог слепила. Ни сам не знам ко сам – ни војник, ни ратар – како онда да истрајем, где да се пронађем а да не погрешим. Но није нам та слабост од данас, ни од јуче... Одавно је она, а ипак је се сећамо, макар као оних нејасних слика из детињства у чијим су соковима помешана затомљена искуства и предање које се у нама прерадило, тако да сада више не разликујемо шта смо доживели, а о чему смо слушали. За нас то и није важно, ми тиме само хранимо таштину, а онда живимо по нагону, јер искуство, одакле год долазило, није нам баш увек од помоћи, мада може да користи.

Из његових речи се осетило да је такав живот сличан грбавој сенци саоница које јуре непрегледном снежном степом, без водича и оријентира, готове да се сваког часа изгубе, да скрену са предвиђеног правца и долутају до места за које нису ни знале да постоји.

Све је, дакле, јасно – живот се осмелио да нас подели. Како ћемо у том разбројавању проћи, не зависи више од нас. Ипак, мало ко би се мењао за одређени му положај и место. Друга је ствар што нас то спречава да прекорачимо линију, одлучни да већ једном станемо на крај, и кажемо доста – доста оваквом животу. Колико знамо о нама, о себи самима? Доста? Мало? Углавном, не знамо све. Али шта смо као оволишна бића и из тог малог дела искористили? Опет – ништа, ту ухвати ваздуха, предахну, обухвати рукама колена, па се потпуно умири гледајући у густу грабову живицу преко улице.

Варљиво нам је искуство. Ово преко улице је грабовина, али није успела да постане дрво, јер ју је човек обликовао према сопственој жељи. Да је сада и пустимо да расте, да престанемо да је обрезујемо, из ње више не може настати дрво, витког, челичног стабла са танким и жилавим гранчицама. Она за нас више није граб, није ни дрво, узимамо је као неку егзотичну, јужњачку траву коју смо успели да укротимо како би нам служила. У ту заблуду нас, нажалост, уводи естетика, а ни вид нам одавно није поуздан.

Граб и естетика?! Има и лепшег дрвећа. Рећи да нам је живица померила основна естетичка мерила није баш напоузданије, рекох, а он настави као да ме и нема.

Да, има лепшег, али нема чвршћег. Није нам та ограда само померила вредности, него нас је преварила. Граб није леп, али је етичан, поуздан, а у овом свету поуздање је немерљиво важно. Оно је семе опстанка, сам живот, ако хоћеш. Много је томе одговора.

Тог последњег дана у бившем било је овако! У причама се то казивало! 

И волео бих, кад смо још увек овде!

 

Ђорђе Брујић