Све више ме плаши
што смрти људи, па и оних који су ми веома блиски, прихватам хладно, неумољиво хладно – врзмала ми се та мисао док сам лежао полузаваљен
на половном каучу, у униформи, чекајучи да дођу по мене. Ништа није указивало на пораз, барем не у оној својој унутрашњој манифестацији, али се у врелом августовском ваздуху
могао осетити мирис другачији од мириса које у себи иначе носи овакав летњи дан.
Под прозором се само ту и тамо чула хука камионских мотора и комешање људи који
су у журби покушавали да у приколице сабију што више ствари.Када сам погледао
напоље, подне је већ било одмакло. Улица је била пуста. Око стабала у густом дрвореду
остали су само завежљаји са дечјим крпицама, ципелама, јастуцима и поњавама, још
нераспакованим гарнитурама постељине, изношеним капутима; кесе из којих су провиривале
чарапе, грудњаци, женске мараме, оне црне, вунене, али и рупци, шарени, за боље
прилике – тако да се никако није могло знати да ли су заувек остављене или ће, ипак,
једном неко доћи по њих.