Бранислав Зељковић: Пред одлуком

Немири маслине, што си врту дао,

нису за ноћи кљастих хризантема.

Под стаклом кугле штап беспућа дријема

никнув из чести, у коју сам пао.

 

Башта славуја није дијадема

на светој руци последње Мадоне.

Звјери, што и нас измеђ себе гоне,

за вјечност ту су, испод Бетлехема.

 

Још се мој гркљан с твојим жезлом бори:

у Мртво море падне метеорит,

избачен дахом некадашњих плућа.

 

Но те се јеке у твом бездну губе; –

Јанус је трску зграбио у зубе,

те црна маска моју душу руча.

 

Финале 

 

Буди света, мисли ишчезнућа,

на Голготи обујмивши дарму.

У пламену циљ је хрпи прућа,

а вријеме је за улазак у Браму.

 

Што те плаши мој преоблик, брезо,

крошњо мога коријена, мог гроба?

Провиђење, то је р̀̀ис под везом.

Богохулство, то је слабост Јоба.

Подигла је обје руке слутњи

ова борба, што је главе сјекла. 

Задња плочом, спусти се! 

Зашути, усно, што си вјечности изрекла!

 

Schizoidа

 

Замагљен је хум висином снова.

Ја траверзу гледам преко леђа.

Читав калпак непробојних вјеђа

исцрпла је мрежа паунова.

Половицо боље будућности!

Ја сам печат ставио на врата,

све за главу пламенога ата,

који нема ни меса ни кости.

 

Остаде тек у троуглу мрене

коси пробој округлога пута – 

плава слутња витког вијадукта, – 

задњи спомен за Тебе од мене.