Јованка Хрваћанин: Ја сам себи и ружа и трн

Ја сам себи и ружа и трн –
Јер ја хоћу, зато тако боли...
А кад је дан и одвише црн,
Цвет процвета који срце воли,
Ма најскупља залила га крв.

Ја сам себи и птица и црв,
Црв што трује часе најсрећније,
Што последњу исисава крв...
Али кад је небо најтамније,
Крила птице дигну ме учас.

Ја сам себи проклетство и спас:
Сумњом трујем наде најсветлије;
Ал­' ме зато спасе песме глас
Када срце крикне најболније
И најцрњи кад му дође час.

 

Помирење

Суморне стене уз море полегле,

Лак дашак ветра набире им чело,

А моје срце као да би хтело

И кап последњу крви да источи,

А нигде сузе да овлажи очи.

 

И кап последњу крви да источи,
Да буде мртво као ове стене,

Да га никакве не заболе мене,

Или га нежан осмех миловао 

Као благ талас ил­' на њега пао

Најбешњи удар буре и времена...
Кад није цветно дрво над извором, 

Кад није дивља ружа над понором,

Нек буде мртво као ове стене,

Без будућности и без успомене...


Пекар

Шта то пламти у по ноћи,
каква се то сенка креће?
Па то пекар на лопару
хлеб за хлебом у пећ меће.

Сеје, меси на велико
сву ноћ ради све што треба,
да би кад се пробудимо
за све било доста хлеба.