Немири маслине, што си врту дао,
нису за ноћи кљастих хризантема.
Под стаклом кугле штап беспућа дријема
никнув из чести, у коју сам пао.
Башта славуја није дијадема
на светој руци последње Мадоне.
Звјери, што и нас измеђ себе гоне,
за вјечност ту су, испод Бетлехема.
Још се мој гркљан с твојим жезлом бори:
у Мртво море падне метеорит,
избачен дахом некадашњих плућа.
Но те се јеке у твом бездну губе; –
Јанус је трску зграбио у зубе,
те црна маска моју душу руча.