Здравко Крстановић: Фотограф у Глини

Пут га је донио из србијанске вароши Л., гдје је рођен, у банијски градић Глину у којој се окућио и изродио дјецу.

Његово право име, Станиша, као да су сви заборавили звали су га Учо. Годинама је радио као учитељ, а потом као школски економ. Изгубио је учитељско мјесто – васпитавајући ученике друкчије од осталих учитеља.

Превршио је мјеру када је у крчму довео овна. На лијеви и десни рог овјесио је картон са натписом: партизани. Један натпис бијаше исписан ћирилицом, други латиницом.

Крчмар Боро позвао је милиционере. Дошла су, као и обично, двојица, први Хрват, други Србин.

– Зашто си то написао? – упита други Учу.

– Зато да прочитате – рече он.

Одведоше га у затвор. Тамо је преноћио, касније платио казну и отада је економ. Милиционери га нису претресали.

Извукао је из торбе фотоапарат, који је набавио док је та справа на Банији била још ријетка, и снимио – кроз решетке глински пејзаж: јато тица, у модрини, лебди над крововима, а доље, на улици, два момчића, са засуканим ногавицама, утркују се бициклима.

Учо се није раздвајао од фотоапарата: фотографисао је свадбе, сахране, ученичке екскурзије, шумарке, рибе у рјечици Глини, ловце са ловином, новорођенчад и оне што су се спремали за одлазак тамо.

За себе је остављао по једну фотографију, тако да их се, у његовој кући, нагомилало на хиљаде. Неки Глињани, који су изгубили властиту фотографију, долазили су код Уче да погледају како су изгледали кад су били млади и тражили да им начини нову.

Учо је фотоапаратом пратио градњу Спомен музеја који је подигнут на мјесту гдје се налазила православна црква пресвете Богородице. У претходном рату у њој су усташе, пред разапетим Христом, заклале хиљаду и петсто људи.

Спасао се један – Љубан Једнак.

Његово име опсједало је Учу. Спријатељио се са овим човјеком коме су додијавали непознати гости, питајући га, увијек изнова, како му је било у крви, међу лешевима.

Учо се бунио због тога што се Спомен музеј гради баш на мјесту гдје бијаше црква. Сељаци су говорили да ту пјева тица са чудесним гласом. Невидљива је – али свако може да је чује, ако није заборавио душу.

Сада се у Спомен музеју одржавају приредбе и игранке. Младићи и дјевојке се грле, пуше, неки узимају дрогу, трешти музика на мјесту гдје се збио покољ.

Кад је почео овај рат, Учин старији син Драган отишао је међу устанике, млађи, Милош, остао је да ради као камионџија, а кћерка Бојана постала је болничарка на Петровој гори.

Учо је, са женом Десом, чувао Драганову дјецу, Милана и Стоју, свог унучића и унучицу. Правио им је, од дрвета, играчке, приповиједао бајке које је чуо у дјетињству.

Драган је рањен, али метак је био добродушан, рана на руци брзо је зарасла, вратио се у борбу. Учо је одлазио на линију фронта, фотографисао непријатељске положаје, устанике у рововима и на одмору, избјеглице у збијегу.

– Знао сам шта ће бити – понављао је себи и другима. Устаници су се присјећали његових прича, неколико година пред почетак рата, које нису примали озбиљно, а сада видјеше да су се обистиниле.

Пљоска са ракијом, коју је Учо, скупа са фотоапаратом, носио уза се, празнила се све брже и брже.

Први пут почеле су да му се тресу руке када је фотографисао мртва тијела деветнаесторице устаника што су их усташе убиле у селу Грачаница. Са глава мртваца одерана је кожа. Једном су очи висиле на лицу, држећи се нитима – Учо се чудио како се нити нису покидале.

Није се усудио да фотографије покаже родбини искасапљених младића. Посматрајући свог пријатеља М., са ископаним очима, који се управо спремао за женидбу (окречио је кућу, поткресао стабла око ње, купио намјештај) – Учо је ударио главом о зид, свом снагом, али никакав бол није осјетио.

Снимио је, пред Спомен музејом, мртвачке сандуке са бројевима – од један до деветнаест – и жене попадале по њима.

Знао је да не могу знати над чијим сандуком плачу. Осим свог пријатеља М, препознао је само још двојицу, кад их је фотографисао. Ножеви нису радили само на главама убијених, него и на њиховим тијелима.

Удови су били помијешани.

Учо је вазда био отпоран на пиће, сада пије ракију као воду – а на њему се не опажа да је ишта попио.

Жена му, унук и унучица заспу, а он сједи у кухињи. Откуцава зидни часовник, из мрака се јавља ћук, на небу свјетлуцају звијезде. А на столу флаша клековаче.

Фотографија устаника из Грачанице.

Учо клизи погледом по њиховим очним дупљама, али види их и живе – играју фудбал на глинском игралишту.

Устаје са клупе, поред гол-црте и ознојеном пријатељу М. додаје чисту мајицу.

Потом, у његовом друштву, сједе у крчми, причају шале које су чули у предузећу и на путу. Ту је и крчмар Боро, мада мртав као и они – граната га је, код моста, разнијела у комадиће.

 

(Здравко Крстановић: “Приче из Хада“)