 |
| Мило Милуновић, Испод брда, 1933. |
Нагрижено доба, цјепти сплет шумарка,
У најтањој сјени најдубља је тама;
Рашчлани се језик, у значењу варка
Између небитка и између храма.
Рашчешљаног вида и новог искуства,
Сад помози сило, трепни из трњака,
Да се усов збије и оживе чувства
У чијој је чашки искра нашег зрака.
Зацаре брезици, уз црквиште храшће:
Кроз камено окно поглед на три доба;
Под склопљеним капком збир поново срашће
У породу грозда усталог из гроба.
У пејзажу приче распукли видици
Кроз прозор и врата на ражиште зрело;
Испод брда слика, а доље на слици:
Згрбљени остатак – спава мртво село.