Јединствен књижевни вијенац

(Новица Ђурић, Светлост и сенке под Ловћеном, УКЦГ, Подгорица)

Новом књигом записа и репортажа, насловљеном "Сенке и светлост под Ловћеном", Новица М. Ђурић прекорачио је ону вјечну жанровску, а прије свега стилску границу која се успоставља између два дискурса, двије различите форме – књижевног и новинарског израза. Дакле, до сада непревладана дилема – да ли је репортажа новинарски или књижевни жанр, кроз текстове Новице Ђурића добила је нови, сасвим конкретни обрис, простор у којем је остало мало мјеста за дилеме.

Не спавај док ја сањам, треба ми сведок

(Новица Ђурић, Јави ми да сам жив, Орфеус Нови Сад и КЗ СНВ Подгорица)

Када песник каже: Не спавај/док ја сањам,/треба ми сведок; или: Ноћ је/ и не да се преварити; па затим: Кишо, падај/олакшај небеса/кад човек не уме/ ти плачи; када каже: Земљо, оплоди/свако зрно/и не жури да повијеш/што се роди; или: Не терај злобу да пише/није сигурна рука/која у страху преноћи/а јутру се весели./Светлости, пред нама је тама/остави љутње, не ремети слова/и кад видиш што други не виде/стави тачку, онда морамо померати прстом полако, слово по слово, ред по ред, срицати да бисмо брже прочитали, и веровати да је песник искрен човек, ма колико то било наивно.
Јер он је створен да буде искушаватељ.