O каквом се ту отпису заправо ради говори и податак о једном директору сплитске књижнице који је рекао како су отписали чак 60 посто фонда, све тзв. четничке и ћириличне књиге. Из тога је јасно да се ту не ради о стандардном отпису, него о идеолошком дјеловању
Пише: Раде Драгојевић
Колики је број наслова који су уништени у деведесетима – о каквом се обиму уништених књига ради?
Тај је податак за новинаре најбомбастичнија ствар. Међутим, редовито их упозоравам да се ради о релативно непоузданој цифри. Наиме, књиге нису уништаване, бацане или одстрањиване само у народним и школским књижницама. Огроман број књига бачен је из установа које нису обухваћене статистиком, из домова ЈНА, из Социјалистичког савеза, комитета Партије, мјесних заједница, из различитих специјализираних установа итд. Оно што је било могуће утврдити ушло је у службену статистику, која је и сама недовољно прецизна. Било како било, јако варира број уништених књига по годинама. Иначе, подаци се службено објављују сваке три године и тешко је прецизно рећи што се унутар тих трогодишњих раздобља догађало. Непобитна је чињеница да су фондови највише смањивани у основним школама. Важно је рећи и то да број одстрањених књига треба коригирати и с обзиром на стање на подручју ондашње Крајине. Ти су подаци, као што се зна, били недоступни. Корекција је ишла с обзиром на стање књижног фонда 1989. године, који сам онда умањивао према статистичким подацима, отпису и броју библиотека. Може се рећи да је отприлике уништено изнад два милијуна свезака књига.
СВЕ ЈЕ ПОЧЕЛО У САБОРУ
Је ли било примјера отпора самих књижничара таквој политици чишћења?
За потребе рада на овој књизи разговарао сам с одређеним бројем библиотекара. Из разговора с њима стекао сам утисак да је велика већина библиотекара поштовала професионална начела. Избацивање књига у великој је мјери било резултат самовоље одређених људи. Међутим, и та самовоља није настала сама по себи, него је била увјетована политиком искључивости која је тада владала у цијелом друштву. Примјерице, у књизи наводим дебату из 1992. године у Сабору о уџбеницима. У тој је дебати Недјељко Михановић говорио о Војину Јелићу као четнику. Па закључује како у уџбеницима, ето, има Војина Јелића, а нема, рецимо, Петра Шегедина или Ивана Аралице, дакле, по њему, наших најбољих писаца. Уз то, каже Михановић, Јелић је не само четник, него ни естетски не задовољава да уђе у уџбенике, иако је са својим романом “Анђели лијепо пјевају” ушао у едицију “Пет стољећа хрватске књижевности”. Аутор критичког предговора Бранимир Бошњак тврди да је ријеч о једном од најбољих романа у југославенским књижевностима. Неће, дакле, бити да естетски не одговара, него се ту радило о погрому писца који је дошао из Сабора. Непосредно након тога, Министарство просвјете и културе доноси спорни Напутак за рад у књижницама основних школа. Ту стоје оне већ познате ствари о томе да се из књижница морају макнути идеолошки наслови, књиге морају бити само на хрватском језику итд. Дакако, било је и примјера самовољних одлука самих књижничара. Рецимо, једну су књижницу у Истри и прије тога, дакле 1990. и 1991. године, очистили од непоћудних наслова.
Дакле, може се говорити о доминантној културној клими несношљивости тих година?
Тако је. Уосталом, по истом том принципу рушени су и споменици, с чиме и започињем књигу. Нитко није кажњавао нити на било који други начин санкционирао рушитеље.
Је ли сада касно санкционирати виновнике такве политике?
То морају размотрити надлежна тијела. У сваком случају, ради се о злочину који је настао у раздобљу сукоба. Хашка конвенција о заштити добара односила се на цијелу Хрватску, која је тада, како рекох, била захваћена ратом. Има ли ту основа за накнадне тужбе, то би морали процијенити правници. Рецимо, ја сам сматрао да треба преиспитати судске процесе против Милана Кангрге и “Ферала”, али сам добио негативан одговор.
За потребе рада на овој књизи разговарао сам с одређеним бројем библиотекара. Из разговора с њима стекао сам утисак да је велика већина библиотекара поштовала професионална начела. Избацивање књига у великој је мјери било резултат самовоље одређених људи. Међутим, и та самовоља није настала сама по себи, него је била увјетована политиком искључивости која је тада владала у цијелом друштву. Примјерице, у књизи наводим дебату из 1992. године у Сабору о уџбеницима. У тој је дебати Недјељко Михановић говорио о Војину Јелићу као четнику. Па закључује како у уџбеницима, ето, има Војина Јелића, а нема, рецимо, Петра Шегедина или Ивана Аралице, дакле, по њему, наших најбољих писаца. Уз то, каже Михановић, Јелић је не само четник, него ни естетски не задовољава да уђе у уџбенике, иако је са својим романом “Анђели лијепо пјевају” ушао у едицију “Пет стољећа хрватске књижевности”. Аутор критичког предговора Бранимир Бошњак тврди да је ријеч о једном од најбољих романа у југославенским књижевностима. Неће, дакле, бити да естетски не одговара, него се ту радило о погрому писца који је дошао из Сабора. Непосредно након тога, Министарство просвјете и културе доноси спорни Напутак за рад у књижницама основних школа. Ту стоје оне већ познате ствари о томе да се из књижница морају макнути идеолошки наслови, књиге морају бити само на хрватском језику итд. Дакако, било је и примјера самовољних одлука самих књижничара. Рецимо, једну су књижницу у Истри и прије тога, дакле 1990. и 1991. године, очистили од непоћудних наслова.
Дакле, може се говорити о доминантној културној клими несношљивости тих година?
Тако је. Уосталом, по истом том принципу рушени су и споменици, с чиме и започињем књигу. Нитко није кажњавао нити на било који други начин санкционирао рушитеље.
Је ли сада касно санкционирати виновнике такве политике?
То морају размотрити надлежна тијела. У сваком случају, ради се о злочину који је настао у раздобљу сукоба. Хашка конвенција о заштити добара односила се на цијелу Хрватску, која је тада, како рекох, била захваћена ратом. Има ли ту основа за накнадне тужбе, то би морали процијенити правници. Рецимо, ја сам сматрао да треба преиспитати судске процесе против Милана Кангрге и “Ферала”, али сам добио негативан одговор.
“ПОХВАЛА ЛУДОСТИ” НА СРПСКОМ
Је ли о чишћењу библиотека ишта говорио сам Фрањо Туђман?
Изричито не. Али је Фрањо Туђман инаугурирао и проводио политику искључивости која је свему томе доприносила. Стално је говорио о “социјалистичком мраку”, о “србокомунистима”, па о Србима као “реметилачком фактору”, па захвала Богу да му жена “није ни Српкиња ни Жидовка”, па инзистирање на духовној обнови итд. Иначе, управо у књизи посвећујем посебну пажњу савјетовању о духовној обнови из 1991. године које је прошло доста незапажено, а било је значајно. Савјетовање је водио дон Анто Баковић, тада помоћник министра за питања духовне обнове. Књига која је настала на темељу тог савјетовања врви изјавама које су потицале на искључивост. Тако се у њој, баш као и у прије споменутој саборској дебати, стално говорило о томе како се мора “искоријенити коров из наших школа”, како се морају “преиспитати досадашње знанствене спознаје” итд. Ако је то све говорено, ако се у књизи о духовној обнови каже, рецимо, да је за вријеме Југославије била забрањена употреба ријечи “дух”, онда се лако могу претпоставити досези таквих изјава.
Међутим, Хрватска је деведесетих била демократска земља. Како је било могуће тако нешто у демократској земљи?
Међутим, Хрватска је деведесетих била демократска земља. Како је било могуће тако нешто у демократској земљи?
Не бих хтио на овом мјесту ту демократичност доводити у питање. Међутим, и међу библиотекарима постоји тврдња да је посвуда, наравно, у различитим облицима и обиму, присутна цензура. За наше прилике описујем два бизарна, али карактеристична примјера понашања у вези с књигом Еразма Ротердамског “Похвала лудости”, која је била предвиђена као лектира, али није било тзв. хрватског него само тзв. српског пријевода. Из те чињенице произишли су поступци који су библиотекаре доводили у неприлике.
Који су све били модели елиминирања књига?
Највише је књига бацано директно на сметлиште, а биле су ношене и у контејнере. Грађани би често реагирали на такве ствари, било писмима у новинама, било пријавама. Било је и примјера спаљивања књига. Рецимо, ваш колега Игор Ласић описује један такав случај у школи у Великој Горици. Било је тога и другдје, примјерице у Пожеги и неким другим мјестима, за која постоје индиције, али не и чврсти докази. Био је и случај у гимназији у Ријеци, гдје су двоје новинара, Ким Цуцулић и Велид Ђекић, написали и снимили како се књиге носе у контејнере. Ђекић ми је послао и три фотографије, а на једној се види да је на врху књига која у наслову има име “Јасеновац”. Онда ми је сам Ђекић у попратном писму написао да он сам никада не би уништио књигу с тим насловом, ако ни због чега другога, онда из пијетета према жртвама тог логора.
“ПРОСВЈЕТИН” АПЕЛ
Може ли се рећи да је “Просвјетина” књижница у Загребу настала на темељу одбаченог фонда књига?
Наишао сам на чланак о мањинским књижницама ауторице Бурбуће Кељменди, у којем она спомиње и “Просвјетину” књижницу, као књижницу српске националне мањине. Морам признати да ме то иритирало. Ја, наиме, уопће не мислим да су Срби овдје мањина. То су грађани Хрватске који имају сва права баш као и сваки Хрват. Дакле, или смо грађани или нисмо. И ту лежи трагедија овог националистичког синдрома искључивости, јер људе дијели по нацијама, а не гледа их као грађане. Било како било, Велимир Секулић, библиотекар у тој библиотеци, написао је текст, који преносим у књизи у цијелости, у којем тврди да је библиотека настала управо захваљујући отпису књига из других књижница. У књизи доносим и факсимил “Просвјетиног” прогласа, драматичног апела о заштити књижног фонда у Хрватској, посебно оног који се тиче Срба. У сваком случају, испада да је доиста тако било, наиме да је та библиотека настала из отписа књижног фонда који се у тој еуфорији издвајања неподобних књига нашироко користио. Ако је то био примјер како је нова власт штитила мањинска права, онда се ту ради о немалом апсурду, а службени ставови на тему заштите мањина постају обичне шупље фразе.
Који је аутор највише страдао у том избацивању књига током деведесетих?
Бранко Ћопић, свакако. У Корчули је постојао списак тзв. непотребних и застарјелих књига – који имам – с око 400 наслова, од којих је чак 19 књига којима је аутор Бранко Ћопић. Бачени су и један Толстој, па изабрана дјела Аугуста Цесарца, “Јадранска оријентација” Вицка Крстуловића итд. Није, дакле, било доста то што су Цесарца стријељали, него су му сада и књиге побацали. Не стоји на том списку нигдје да су те књиге биле оштећене, па зато неупотребљиве, него су елиминиране из идеолошких разлога. Изричито је написано да су те књиге застарјеле и непотребне. Занимљиво је да те категорије нису постајале у тада важећем подзаконском акту “Напутак о ревизији и отпису у књижницама у РХ”. О каквом се ту отпису заправо ради говори и податак о једном директору сплитске књижнице који је рекао како су отписали чак 60 посто фонда, све тзв. четничке и ћириличне књиге. Из тога је јасно да се ту не ради о стандардном отпису, него о идеолошком дјеловању. (Новости, Загреб)
Наишао сам на чланак о мањинским књижницама ауторице Бурбуће Кељменди, у којем она спомиње и “Просвјетину” књижницу, као књижницу српске националне мањине. Морам признати да ме то иритирало. Ја, наиме, уопће не мислим да су Срби овдје мањина. То су грађани Хрватске који имају сва права баш као и сваки Хрват. Дакле, или смо грађани или нисмо. И ту лежи трагедија овог националистичког синдрома искључивости, јер људе дијели по нацијама, а не гледа их као грађане. Било како било, Велимир Секулић, библиотекар у тој библиотеци, написао је текст, који преносим у књизи у цијелости, у којем тврди да је библиотека настала управо захваљујући отпису књига из других књижница. У књизи доносим и факсимил “Просвјетиног” прогласа, драматичног апела о заштити књижног фонда у Хрватској, посебно оног који се тиче Срба. У сваком случају, испада да је доиста тако било, наиме да је та библиотека настала из отписа књижног фонда који се у тој еуфорији издвајања неподобних књига нашироко користио. Ако је то био примјер како је нова власт штитила мањинска права, онда се ту ради о немалом апсурду, а службени ставови на тему заштите мањина постају обичне шупље фразе.
Који је аутор највише страдао у том избацивању књига током деведесетих?
Бранко Ћопић, свакако. У Корчули је постојао списак тзв. непотребних и застарјелих књига – који имам – с око 400 наслова, од којих је чак 19 књига којима је аутор Бранко Ћопић. Бачени су и један Толстој, па изабрана дјела Аугуста Цесарца, “Јадранска оријентација” Вицка Крстуловића итд. Није, дакле, било доста то што су Цесарца стријељали, него су му сада и књиге побацали. Не стоји на том списку нигдје да су те књиге биле оштећене, па зато неупотребљиве, него су елиминиране из идеолошких разлога. Изричито је написано да су те књиге застарјеле и непотребне. Занимљиво је да те категорије нису постајале у тада важећем подзаконском акту “Напутак о ревизији и отпису у књижницама у РХ”. О каквом се ту отпису заправо ради говори и податак о једном директору сплитске књижнице који је рекао како су отписали чак 60 посто фонда, све тзв. четничке и ћириличне књиге. Из тога је јасно да се ту не ради о стандардном отпису, него о идеолошком дјеловању. (Новости, Загреб)
Нема коментара:
Постави коментар