Ако прихватимо да постоји криза читања, онда морамо прихватити да она није специфична само за наше просторе, него да се о њој, без сумње, говори у цијелом свијету. Зато не знам како би је требало посматрати – као кризу продаје књиге, односно тржишно-економску категорију, која, опет, није специфична само за књигу, него се јавља и у другим умјетностима, филму, на примјер; или као кризу читања, односно кризу креативног чина. При томе не треба пренебрећи изузетну продуктивност и значајке времена које производи књиге готово без критеријума, такозвану нискожанровску литературу.
Дакле, није само питање колико ћете понудити читаоцима, него и шта ћете им понудити.
Када овакве опште значајке пресликате на наш микропростор, јасно је да ни ту нема суштинских разлика – упркос евидентној кризи, која овдје траје већ деценијама, издавачка продукција је толико умножена и без критеријума да, напросто, долазимо у потпуно апсурдну ситуацију и постајемо свјесни како данас у Црној Гори готово да не постоји човјек који је покушао да пише а да то није и штампао.
Да ли, у крајњем, издавачи, али и уредници у књижевним часописима и другој периодици, имају морално право да мултипликују «књижевнике»?
Са друге стране, стање у књижевности Црне Горе обликују и административне, идеолошко-политичке или националне одреднице, тако да се свакодневно увјеравамо како, примјера ради, ресорно министарство, задужено за развој и унапређење културе, промовише политички подесне ствараоце и програме, не водећи рачуна о квалитету, усађујући у културно ткиво Црне Горе оно што би се могло назвати културолошком подобности. Можда зато и није тешко казати зашто такво министарство није у потпуности умјело да препозна значај херцегновског Трга од књиге и свих оних културних програма који се продукују у овом граду.
И на крају, интимно не вјерујем у кризу читања. Читалаца има таман онолико колико и треба да их буде, ни један вишем, ни мање. Развој издаваштва и број штампаних књига никада неће бити пропорционалан броју читалаца, и уколико кренемо од оваквих претпоставки, јасно је да криза читања, како то представља издавачка индустрија, никада неће нестати.
Дакле, није само питање колико ћете понудити читаоцима, него и шта ћете им понудити.
Када овакве опште значајке пресликате на наш микропростор, јасно је да ни ту нема суштинских разлика – упркос евидентној кризи, која овдје траје већ деценијама, издавачка продукција је толико умножена и без критеријума да, напросто, долазимо у потпуно апсурдну ситуацију и постајемо свјесни како данас у Црној Гори готово да не постоји човјек који је покушао да пише а да то није и штампао.
Да ли, у крајњем, издавачи, али и уредници у књижевним часописима и другој периодици, имају морално право да мултипликују «књижевнике»?
Са друге стране, стање у књижевности Црне Горе обликују и административне, идеолошко-политичке или националне одреднице, тако да се свакодневно увјеравамо како, примјера ради, ресорно министарство, задужено за развој и унапређење културе, промовише политички подесне ствараоце и програме, не водећи рачуна о квалитету, усађујући у културно ткиво Црне Горе оно што би се могло назвати културолошком подобности. Можда зато и није тешко казати зашто такво министарство није у потпуности умјело да препозна значај херцегновског Трга од књиге и свих оних културних програма који се продукују у овом граду.
И на крају, интимно не вјерујем у кризу читања. Читалаца има таман онолико колико и треба да их буде, ни један вишем, ни мање. Развој издаваштва и број штампаних књига никада неће бити пропорционалан броју читалаца, и уколико кренемо од оваквих претпоставки, јасно је да криза читања, како то представља издавачка индустрија, никада неће нестати.
Ђорђе Брујић
(Изјава за Радио Херцег Нови)
(Изјава за Радио Херцег Нови)
Нема коментара:
Постави коментар