Песника Ђорђа Брујића препознајемо као једног од најзначајнијих представника савременог песништва у Црној Гори.
Рукопис нове песничке збирке наставља ону поетску линију која се креће у оглашавању нерешивог односа песничког субјекта и егзистенцијалног окружења коју је Брујић истакао још у својој књизи Упутствио за путовање, да би је наредним књигама Страх од шума и Кућа на леду потврдио кроз димензију онтолошког бескућништва.
Деликатно подручје преиспитивања и констатације очигледних стања слика тамних простора које су својим тамним рефлективним садржајима запосели сваки кутак – у Брујићевој песми трансформишу се у низове интроспективних слика такође тамног израза, чиме се појачава несигурна и неомеђена позиција бића у простору доминантних страхова. Медитативност песама Ђорђа Брујића, пажљива изнијансираност, промишљање о песничкој целини, брижљива редукованост исказа, удаљавање и успешно заобилажење општих места приликом грађења песме, изразита поетска самосвест о значају индивидуалног говора, доказ је самосвојне поетске структуре новог песничког рукописа Ђорђа Брујића.
Улица за самоћу, како је песник насловио своју књигу, представља поетски показатељ и доба и времена, које је деструктивно- разарајућим механизмима успело да све тежишне ослонце јединке помери из самог темеља и сурово и безмилосно развеје сваки поуздани траг припадност некоме или нечему.
Ђорђе Брујић у рукопису Улица за самоћу успева да поетским средствима прикаже дубинску, изворну угроженост и прогоњеност, остваривши маниром врсног песника фасцинатно литерарно штиво.
Рукопис нове песничке збирке наставља ону поетску линију која се креће у оглашавању нерешивог односа песничког субјекта и егзистенцијалног окружења коју је Брујић истакао још у својој књизи Упутствио за путовање, да би је наредним књигама Страх од шума и Кућа на леду потврдио кроз димензију онтолошког бескућништва.
Деликатно подручје преиспитивања и констатације очигледних стања слика тамних простора које су својим тамним рефлективним садржајима запосели сваки кутак – у Брујићевој песми трансформишу се у низове интроспективних слика такође тамног израза, чиме се појачава несигурна и неомеђена позиција бића у простору доминантних страхова. Медитативност песама Ђорђа Брујића, пажљива изнијансираност, промишљање о песничкој целини, брижљива редукованост исказа, удаљавање и успешно заобилажење општих места приликом грађења песме, изразита поетска самосвест о значају индивидуалног говора, доказ је самосвојне поетске структуре новог песничког рукописа Ђорђа Брујића.
Улица за самоћу, како је песник насловио своју књигу, представља поетски показатељ и доба и времена, које је деструктивно- разарајућим механизмима успело да све тежишне ослонце јединке помери из самог темеља и сурово и безмилосно развеје сваки поуздани траг припадност некоме или нечему.
Ђорђе Брујић у рукопису Улица за самоћу успева да поетским средствима прикаже дубинску, изворну угроженост и прогоњеност, остваривши маниром врсног песника фасцинатно литерарно штиво.
Милица Краљ
Нема коментара:
Постави коментар