(Mиодраг Трипковић, Крв пјесника, Дом омладине, Подгорица)
Шта може писац да уради пред запањујућом брзином времена, и откуд толико снаге у једном крвотоку, толико концизности и сведености, толико одлучности да се отргне и супротстави општем пропадању, деконструкцији. Живот литературе и живот литерате – неразлучиво двојство чија заједничка нит траје паралелно са временском вертикалом, добило је у данашњици специфичну архитектуру и функцију. Мистика књижевног стваралаштва, сагледана кроз оптику тајновитог ритуала у тренутку док дјело настаје, као и укупан слијед материјалних и психолошких елемената који доводе до коначног продукта, толико су прожеле ововремену литературу да је (а има ли уопште и потребе) у обиљу и слободи документаризма готово немогуће препознати фикцију.