Избеглице
На пресецишту главне и једине споредне улице,
на чвору два различита правца ка истом циљу,
анатомија нас је везала за снове као за отворена врата
или прорез у жици, кроз чији отвор не знаш да ли
улазиш или излазиш из света
На месту хитрог реза,
у доба када нам идеје нису сезале даље од анархизма,
у предвечерје под окером платана,
од нас је расла бела вода – кругови су се сабирали у тачку
Жамор је плавио као песма о зрелом пољу
које нас жутим испраћа
Дан је искренији у сумрак; Путеви отворенији
према дубини исплетеној од пролазности;
Затворена уста су сигуран гроб у камену
са кога се излива недоречено као измаглица
што око људске реке ствара привид извесности
Ђорђе Брујић
Refugees
At the intersection of the main street and the only side street,
At the knot of two opposite directions leading to the same destination,
Anatomy tied us to our dreams as if to an open door
Or to an opening in the wire fence, one that you do not know if it is
for your entering or exiting the world
At the spot of the brisk cut,
At the age when our ideas did not go further than anarchism,
In the dusk under the ochre of the sycamore,
Out of us white waters flew out – the ripples of which circled round the hole
Clamour flooded in like a song of the ripen crops that wave us off with yellowness
A day is franker at dusk. Roads are wider
When approaching the depth woven out of transience;
Closed mouth is a grave secured in stone
From which the unsaid flows out like mist
That forms the vision of suspense hovering over the river of people
Djordje Brujic
(Translated by Stela Kovac)
На пресецишту главне и једине споредне улице,
на чвору два различита правца ка истом циљу,
анатомија нас је везала за снове као за отворена врата
или прорез у жици, кроз чији отвор не знаш да ли
улазиш или излазиш из света
На месту хитрог реза,
у доба када нам идеје нису сезале даље од анархизма,
у предвечерје под окером платана,
од нас је расла бела вода – кругови су се сабирали у тачку
Жамор је плавио као песма о зрелом пољу
које нас жутим испраћа
Дан је искренији у сумрак; Путеви отворенији
према дубини исплетеној од пролазности;
Затворена уста су сигуран гроб у камену
са кога се излива недоречено као измаглица
што око људске реке ствара привид извесности
Ђорђе Брујић
Refugees
At the intersection of the main street and the only side street,
At the knot of two opposite directions leading to the same destination,
Anatomy tied us to our dreams as if to an open door
Or to an opening in the wire fence, one that you do not know if it is
for your entering or exiting the world
At the spot of the brisk cut,
At the age when our ideas did not go further than anarchism,
In the dusk under the ochre of the sycamore,
Out of us white waters flew out – the ripples of which circled round the hole
Clamour flooded in like a song of the ripen crops that wave us off with yellowness
A day is franker at dusk. Roads are wider
When approaching the depth woven out of transience;
Closed mouth is a grave secured in stone
From which the unsaid flows out like mist
That forms the vision of suspense hovering over the river of people
Djordje Brujic
(Translated by Stela Kovac)