Пробране слике рата: О подруму

Из њега не можемо побећи, премда су врата тек пришкринута и нису препрека која нас може задржати. Слабост је у знању да изаћи напоље не значи изаћи и у слободу

 

Не носите са собом...
Милош Кордић

Ноћ у туђој кући...
Небојша Деветак

  

Нигде краја несрећама. Нигде краја немирима. Осећај за реалност траје тек до ноћи, а онда опет почињу тлапње, све се ускомеша, нестане спокоја. Јутро је нова мора – снови постају стварност, не разазнају се међе и губи осећај за слободу и човечност. Таква склупчаност у телу и духу не допушта да се човек раскрили – страх у подруму је убица, он спутава креативност једнако као што не дозвољава да у нама оживи звер, она човечја звер што у бесу и самоодбрани може да усмрти, да буде крволок и помеша нерве људске свести, набаци завесу испод које се више ништа не види и под чијом тамом се дешавају злочини. Подрум је, дакле, убица смисла. Дакле, унизитељ. У њему сви једнако чекамо судбину, без могућности да се разликујемо или макар спасемо у колективизму, у каквом се спасавамо на уличним демонстрацијама или, пак, у биткама из којих опет можемо побећи, али нас спречава свест о другом човеку који тамо остаје и који је управо у том тренутку идентичан вама, али ипак не жели да оде.

Проблем приповиједања

(Ватра приче Мирка Демића)

У генерацији савремених крајишких писаца, или српских писаца из Хрватске, снагом своје приповједачке умјетности/умјешности издвојио се Мирко Демић (Горњи Класнић, Глина, 1964. године) који се по основним крактеристикама до сада објављених дјела убраја у типичне представнике посмодернистичке епохе, иако суд о томе никако није једноставан, и нимало једнозначан, увијек је на испиту, и међу отвореним непознаницама. 

Окaрактерисан као аутор који по примјени иновативних идеја спада у најрадикалније крајишке књижевнике (Д. Иванић), Демић од глобалних до парцијалних модела „разара“ структуру „класичког“ прозног дискурса, тежећи да фантастиком и епизодношћу отвори нову могућност виђења свијета и дјела као самог по себи довољног.

Поезија која говори истину

(Ђорђе Брујић, Последњег дана вече, Књижевна задруга Српског националног савјета)

Пише: Милош Кордић

Донесе ми Ратко Дмитровић, новинар, публицист, мој Комоговљанин, а сродством шурјак, из Подгорице, главнога града сусједне нам Црне Горе, у којој је (и до Скадра на Бојани, у Албанији, свратио), књигу пјесама „Последњег дана вече“ Ђорђа Брујића. Прије него што ми предаде књигу коју ми је Ђорђе по њему, дакле, упутио, односно прије него што је књигу и споменуо, упита Ратко мене, телефоном, шта ми значи име: Ђорђе Брујић, који живи у Подгорици. И кад рекох све што знам, све чега се сјећам, послије неколико дана, при првом сусрету, добих ја Ђорђеву књигу.

Глинска сриједа

Једна је слика, Слико лепавинска:

Бездихан понор, страх у чистом реду,

На пут уснитка води стаза млинска,

Док мркне зора у глинску сриједу.

Свуд каралонци и караказани,

Голубарници, успавани телци,

Масни шешири, брци просукани,

Свуд шупље чизме и блатњави штенци,

Дјетиње очи; А кад дан узврви

Усцврчи месо, јазбина је пуна;

Под ражњем локва усирене крви –

– Банијом пала сва пустош Кордуна.

Бездихан понор, страх у чистом реду.

На пут уснитка води стаза млинска,

Док мркне зора у глинску сриједу:

Једна је слика, Слико лепавинска.

Ђорђе Брујић

 

("Глинска сриједа", Banija online)

Од документа ка фикцији

(Између књига у бојама)

 

Прозно стваралаштво Тодора Живаљевића Величког у најкраћем бисмо могли окарактерисати као спој ерудиције и фикције.
Добра „обавијештеност“ и документарност сигурно су међу примарним тачкама, па самим тим и у темељима Живаљевићевог дјела, иако се често у самим причама ствара привид о томе како се, у ствари, ради о „чистој“ ауторској творевини, о приповијести скованој „само у глави писца“, барем у оној мјери колико то подразумијева традиционална прича. Наравно, те границе се из трена у трен помјерају.

Djordje Brujic: La pomme. Le soleil

Depuis fort longtemps le feu est devenu

Un flamboyant mot commercial :

Le nom du destin, de l’homme, silhouette

De la pomme.

Et le soleil.

Portant en nous le passé lointain,

Nous composons des variations

A partir d’une image,

D’une même expérience de l’art.

L’art de la couleur, du rêve, de la profondeur...

Nuit.

L’art d’une nuit,

Et sa chaleur

En moi.

Djordje Brujic

(Превод: Athanase Vantchev de Thracy, Атанас Ванчев)

 

(La pomme. Le soleil, Best poems encyclopedia)

Ријеч на врху језика

(Свјетлост и смрт Драгана Вучића)

 

 

На први поглед, можда, загонетан, супротстављен или двосмислен, наслов књиге Драгана Вучића „Светлост смрт“ чини, уствари, згуснут, сажет израз, основну идеју, односно пјесничку парадигму, или пјеснички програм, не само стихова у овој збирци, него и укупног поетског промишљања аутора. „А ти лица мога не можеш видјети и у животу остати“, написано је у Књизи изласка. Не поништавају ли се тиме и у данашњем, овом и оваквом свијету таме, недоумице, за све оне чије су очи отворене и који сваку честицу примају са знањем да је у питању истинска свјетлост, дијалога и свеприсуства?  Она луча што „свијетли у тами, и тама је не обузе“.

The Apple. The Sun

It has been quite long since fire became
a flaming commercial word:
A name for a fate, for a man, for silhouettes,
for an apple,
for the sun.

We sustain ourselves on imposed past
and vary one and the same image,
one and the same experience
Expirience of a colour, of a dream, of depth...
of a Night;

Expirience of one night,
of one self,
of warmth.

Djordje Brujic

 

(Превод: Стела Ковач)

 

(The Apple. The Sun, Best poems encyclopedia)

Рефлексије о слици, слову и искушењу

(Између свјетлости и таме у оку Саве Мркаља)

                                            „...и нигдје није пророк без части
                                            до на постојбини својој
                                            и у роду и дому своме.“                 

                                                                                        (Марко VI, 4)

Сава Мркаљ, рад Предрага Драговића

Не постоји народ без ријечи и духа, нема га без језика и саговорника. Као што је на овим нашим балканским просторима данас, тако је, несумњиво, било и почетком 19. вијека, и не зна се у ком је времену била већа криза идентитета српског народа и његовог историјско-културног живота. Синајским пропламсајем – Ја сам који јесам! – потврђен је прелазак из небића у биће, из немуштости у слово и језик. Ово, дакле, што нам се догађа, не догађа нам се први пут. Зато би и на дилеме с почетка 19. вијека, можда, требало гледати као на савременост, или свевременост. Нарочито на она обиљежја везана за језик, културу, и духовност уопште.   
Ондашњи расцјепи у српском језику могли су проистећи из расјепа у души народа и због пада његове унутрашње снаге. Тада већ исрпљени славеносрпски језик постао је симболом духовног стања и невољом тренутка. Зато у овом кратком остврту и говоримо о Сави Мркаљу, пјеснику, филологу, филозофу, математичару, тада једном од најобразованијих Срба, као неправдено запостављеном генију јововске судбине, који је остао у сјени својих сретнијих настављача.

Акмеистичке раскрснице Ранка Јововића

Умјетност је једина истина и добра ствар у животу , каже Гистав Флобер, а Ранко Јововић у својој поезији „Дивљи плач“, у пост скриптуму, додаје, или, на свој начин интерпретира: Поезија коју ја стварам Односно Која мене ствара Избор је Изабрана је“. Несумњиве су и очигледне везе између ових двију истина. Није нимало случајно што смо баш Флоберову реченицу искористили као увод у овај текст о дјелу или можда чак и парадигми Јововићевог пјевања. У наставку своје мисли Флобер каже: „Живот је тако страшан и може се поднијети само ако се избјегава, а то је постиже само животом у свијету умјетности“. Ето, баш овдје, у овом дијелу показује се нераскидивост ових двију конструкција. Поезија коју ја стварам је избор, живот живот у свијету умјетности, покушај бјекства од животност ужаса (удеса). Изабрана је.

Refugees

 

At the intersection of the main street and the only side street, 

At the knot of two opposite directions leading to the same destination,

Anatomy tied us to our dreams as if to an open door 

Or to an opening in the wire fence, one that you do not know if it is 

for your entering or exiting the world 

At the spot of the brisk cut, 

At the age when our ideas did not go further than anarchism, 

In the dusk under the ochre of the sycamore, 

Out of us white waters flew out – the ripples of which circled round the hole

Clamour flooded in like a song of the ripen crops that wave us off with yellowness

A day is franker at dusk. Roads are wider

When approaching the depth woven out of transience;

Closed mouth is a grave secured in stone

From which the unsaid flows out like mist

That forms the vision of suspense hovering over the river of people 

 

Djordje Brujic  

 

(Translated by Stela Kovac)

 

(Refugees, Best poems encyclopedia)

У плавом круги нирване

(Ђорђе Брујић, „Нови пусти дани“)

Пише: проф. др Миљко Шиндић

 

Млада поезија из студентских дана „пустих“ и „нових“ у истој мери, реалистичних и надреалистичних, младог песника, већ је насловом књиге („Нови пусти дани“) обележена временом што јој није било наклоњено и изгнаничком самоћом. Њен аутор, Ђорђе Брујић, песник по рођењу, није само човек који пева после рата „горчином која светли“, како је у рецензији написао познати црногорски песник Ранко Јововић, него и учесник рата који се борио за свој родни крај, Српску Крајину, и певао у рову док су око њега певала пушчана зрна. Ову „изузетну књигу изузетног песника“, сачињену од бола и патње „утопљене душе“, завичајно културно друштво „Сава Мркаљ“, чије је ново пребивалиште после егзила из Топуског у Новом Саду, наградило је значајним књижевним признањем.

Идеограм

Тренутак самоће у лепезу је спојен
Од испуцалих речи
Са одсјајем зрелине.
Недоречен, таман, на силу је скројен,
У основи приче, облик
Постојбине.
Бачен је, зеница празних,
Неприметан,
На дохват руке. Делови ведрине
Згуснута су маса. Смех је разговетан,
Оивичен талас јада и
Празнине.
Ко сведок почетка, бескрајних ширина,
Нагнула се светлост на границу лета.
Урезани знаци – снимци су дубине,
Трагови постања,
Слике новог света.

Ђорђе Брујић

Превод: Свет родного края

 

Кордун. Лунный свет

Я знаю свою крошечную жизнь
И все свои малюсенькие жизни,
Горящие свои воспоминания:
Свет лунный Кордуна
И снег над Петровцем, колонны.

Об их стальные волнорезы
Расплёскивались волны гнева.

Теперь мы старики уже для армии,
Нет сил у нас сражаться на войне:
Перед глазами все аллеи слиты
В одну полоску, в бесконечную черту,
В начало. 

Преображајна свесветлосна и свеспознајна искра

(Ђорђе Брујић: Свећа и слово, КЗСНВ, Подгорица, 2020)

 
 

Пише: Милица Краљ

 
Од светлости свеће до светлости слова, разјаслало се суптилно лирско поље из чије пунозначне сржи извиру у многоструким правцима исходишне смернице Брујићеве поетике, јасно уобличене претходним књигама: Нови пусти дани, Упутство за путовање, Страх од шума, Кућа на леду, Улица за самоћу и Последњег дана вече, књигама које су и показале и доказале да је реч о правој поезији рођеног песника, оног који окопава сопствени творачки врт (Гете) и који силину унутрашњих немира, сумњи и преиспитивања варки и обмана, кроз појачани интензитет стваралачке ватре, зналачки и вешто исказује.

Ђорђе Брујић: "Донећу" (видео)

Говори: глумица Светлана Патафта

Песма на дан XXVII

Светлана Патафта доноси у финишу овог нашег песниковања ауторе са којима смо издавачки подијелили задовољство њихових песама. Ова је посвећена Милици, којој овом згодом захваљујемо да је потакла Ђорђа Брујића на писање и ових стихова.

 Српско културно друштво "Просвјета" Загреб

Српске новине: О књизи "Свећа и слово"

 

Српске новине: "Жетелица и Шумановић"

Крстообразна поетика Ђорђа Брујића

                                                                   

Све док под сводом тече време ново, 

                                                            Цртаћу под свећом ово исто слово.

 

Пише: проф. др Дарко Танасковић

Стара времена су од беспочетности текла и остављала своје белеге на земљи и у људима, а ново време нас запљускује све новим и новим таласима, и оним шуштећи тихим и оним урлајуће рушилачким, непрестано ронећи обале човекове извесности у погледу његове судбине у ткању опште повеснице. И тако ће бити до у бесконачност. Вазда будан за све трептаје људске душе сред космичког немира, песник о том укрштању, пресецању и прожимању дијахронијског и синхронијског сведочи крстоликом поетиком свога смиреног гласа.

Двије слике снијега

ЗИМСКИ ПЕЈЗАЖИ САВЕ ШУМАНОВИЋА У ПОЕЗИЈИ ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА

 

 

Пише: Ђорђе Брујић

У књижевном наслеђу академика Дејана Медаковића остала је објављена пјесма, укрепљена лирска визија, идентификација и обраћање сликару и страдалнику, мајстору бијелог – Сави Шумановићу, написана још 1988. године, а насловљена сасвим једноставно, готово некролошки – „Сећање на Саву Шумановића“. Састављена од седам катрена, почиње описно ненаметљиво, као констатација затеченог: „Срем је полегао под снегом / опустеo простор се шири / црквени торањ ко копље / из шутљиве пустиње вири“, а завршава: „До неких неслућених међа / ослобођен страха и уза / остаде Срем у снегу / ко једна смрзнута суза.“ У покушају да се досегне до дубљег смисла стиха, да се открије више скривених мјеста у њему, немогуће је пренебрећи само наизглед искуствено питање: шта је то једног од наших најзначајнијих историчара умјетности, и несумњивог посвећеника свом и нашем добу, човјека сабијених, вишеструких знања, „наговорило“ да поред расположивог методолошког ликовно-критичарског инструментаријума, посегне за поезијом како би њоме осмислио и исказао поглед на опцртани ликовни предио, односно претпостављени сликарски свијет Шумановића.