(Ђорђе Брујић: Свећа и слово, КЗСНВ, Подгорица, 2020)
Од светлости свеће до светлости слова, разјаслало се суптилно лирско поље из чије пунозначне сржи извиру у многоструким правцима исходишне смернице Брујићеве поетике, јасно уобличене претходним књигама: Нови пусти дани, Упутство за путовање, Страх од шума, Кућа на леду, Улица за самоћу и Последњег дана вече, књигама које су и показале и доказале да је реч о правој поезији рођеног песника, оног који окопава сопствени творачки врт (Гете) и који силину унутрашњих немира, сумњи и преиспитивања варки и обмана, кроз појачани интензитет стваралачке ватре, зналачки и вешто исказује. Брујић своју поезију гради од, или прецизније казано, из стања онтолошког бескућништва, стања које је истовремено и биографска и стваралачка одредница и стања које ће се васцелог живота збивати у зебњи неизвесности и неспокоја, из стално присутног дрхтаја:
„Пут нема ни дах, ни очи, ни тело,
Дрхтај пред њим једино прегнуће;
Над стазом расте разуздано бело
Ко сипко небо усред црне куће...“
(Сећање на кућни угао)
Из сигурног окриља кућног, завичајног кренуло се умноженом сеобном стазом српског народа у смеру и правцу нетрага и непута. Овакво стање песник означава језиком који и изриче и установљује, и сабира и одузима, и прекида и саставља, и излаже и разлаже особеност песничког света изнутра, из сопства, кроз отшкринуте двери душе и кроз широм отворену стварност из изганичке колоне која се креће правцем сеобних стварносних оквира.
Да подсетим и на једну значајну чињеницу да се Брујићева збирка Страх од шума, по оцени књижевних критичара нашла на листи десет најбољих песничких књига објављених 2001. године. Та и таква врста процене најугледнијих релевантних критичарских имена, уверљив и поуздан знак је да се Брујићева поезија сврстала у пажљиво одабрани круг разноликих самосвојних поетика и да у свим својим сегментима остварује занимљив и интригантан искорак из овешталих и предвидљивих традиционалних песничких струјања, успевши да из књиге у књигу задржи привилеговани песнички исказ заснован на односима двојства и противречја: светлог и тамног, часног и бешчасног, окрутног и благог као доминанте свог промишљеног певања.
Приметна је у његовим песмама меланхолија Душана Васиљева, ако се у подударним чињеницама да се и Брујић деведесетих година протеклог века нашао као учесник у средишту ратних збивања, у средишту поновљених српских старадња, у једном виду ишчитава и песма претходника. И његов пев се и усагласио и изједначио са болним певом вечно младог Васиљева, трагичара човека који пева после рата која сакупља сав бол и неразмериву патњу у неразделиву целину у смисаоном, мелодијском и језичком оквиру као доследност препознавања доминантних усудних тачака.
Брујићева антологијска песма Коло на Машвини (из збирке Последњег дана вече) припада високом песничком низу потресних страдалних сведочанстава о незамисливо ужасавајућим најмонструознијим злочинима над српским народом и српском нејачи који су се дешавали у задњем столећу у Хрватској. Песнички исказ у овој песми није само пуко сведочанство већ умногостручени вапај недораслих мртвих тела девојчица и дечака поређаних једно преко другог у језном колу смрти које посредством нарастајуће мржње прети и данас:
„...Приђи! Голе нас у детињству да препознаш;
У свакога шака као зрно проса
У колу бели,
у колу голи и бели
од кога и коме предани
Сад старимо заједно,
као земља и небо над њом што стари,
они бивша деца
Нож ухваћен у замаху,
па корачам да их не пробудим,
њих двадесет у мојој зени.“
Очигледност односа џелата и жртве, ножа и грла, односа нападача и ловине песник исказује суодносом беле боје (као чистота, невиност, чедност, светост, избављење, пречишћење, честитост..) насупрот оних непочинстава које и не мора да означи црнилом и црном, јер сама су по себи окрутна, зла, демонска, а та својства читамо и у напомени о стравичном догађају који се збио: „код Слуња, када су 21. јула 1942. године усташе поклале у збјеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, девојчице положили на леђа у круг, спојили им руке, а раширили ножице и на њих положили голе заклане дечаке“.
Тај суоднос исказан је и у песмама Предсказање црног, и Зима. Снијег:
А потом слика – вријеме и прах,
Бијел камен и бијела стреха;
Зима је дрво, бијела суза
И зрак што сија испод смијеха;
Зима је око и очна уза,
Зима је ноћи залеђен дах.
Црн пришт из приче и црна лица,
Црно у себи небо и кућа.
Грозд који ће пасти у бијело
Између пута и посрнућа,
Кад трепте нерви, дрхти тијело:
Под бијелим црна неверица.
Звецка тишина, бди длан рукописца...
Метафоризација лирске тематске перспективе Ђорђа Брујићу у књизи Свијећа и слово – испод кључне симболике појмова с в и ј е ћ а и с л о в о – исказује се као намера песникова чврстог увезивања упечатљивих константи чији је исходишни еквивалент светлост. Светлост свеће, светлост слова, светлост искона, преображајна искра потекла из прапочела. Она живототворна и животодајна искра свеобасјања у чијем се пламсавом небокругу јасније откривају и животна и адска и гробна тама; животни облици преименовани смрћу у невидело, непостојање и незнан; у облике који се творачком силином и светлости и посредством слова које из власите нутрине изсписује рукописац зида својеврсни храм: храм од писмена, храм од искуствених спомена, храм од наслућеног и недохватног, храм од светлости који ће се уздићи из праха и ништавила и обасјати лице света божанском светлошћу духовне радости.
У том буктавом кругу песник је и словоносац и светлоносац и венцоносац чија изгрцана реч саздана у храм-песму лирско рефлексивог говора прекрива тамне животне садржаје.
Од пролошке (уводне) песме, преко циклуса Свећа и слово, Иза границе, Лице у цвету, Септембар у стаклу (у слободном стиху) и Бивше, скраћенице... нијансирањем језичких слојева, преплиће се и увире један у други зебња и стрепња понад могућности обнове страдања и поништења, страх и неизвесност као циклична смртна потврда завичајне, домовинске историје; односно страдалничка повест песниковог географског завичаја, која је у не тако далеким временима, превазишла завичајне границе и апокалиптичном претњом и смртним исходом захватила читав колектив и сели се кроз нестајање на статична гробна станишта, одакле ће посредством сублимисане и естететизованог стиха преселити у песмовни облик као „Тврди баштеник, босиљак и слово:/Из новог леда у доба ново (Иза границе) у трагизам лирског именослова (Рука. Жар. Моштаница, Рука Светог Теодора у Комоговини, Осовица, Гомирје, Жал под облацима на Ловћену...)
Комбинујући песнички и библијски удес, песник ће у активираној појачаној симболици, сигналним синтагмама свећа и слово обзнанити и национални удес:
Кад се пређе пут од чулности до материнства
душа постаје верна, густа ко снежни зрак.
Тад склоњени у њој од себе и круга непочинства
кажемо – Дај ми руку, јер у домовини је мрак.
(Капетан Станојевић на гробљу у Голињи)
као исповест свеисторијског свевремена оличеног у непрекидној угрожености. А тиме се постиже и непрекинути опомињући чин сећања на збивања која се не смеју ни заборавити ни пренебегнути. Отуда Брујићева песма поприма и утешитељске моћи, исцељујући сваким стихом и надилазећи временски контекст:
Звецка тишна, бди длан рукописца:
За свако слово вага се облина,
Над чијом нотом упијена лишца
Светле из чести нафоре и вина.
(...)
Све док под сводом тече време ново,
Цртаћу под сводом ово исто слово.
(Свећа и слово)
У том буктавом кругу песник је и словоносац и светлоносац и венцоносац чија изгрцана реч саздана у храм-песму лирско рефлексивог говора прекрива тамне животне садржаје.
Од пролошке (уводне) песме, преко циклуса Свећа и слово, Иза границе, Лице у цвету, Септембар у стаклу (у слободном стиху) и Бивше, скраћенице... нијансирањем језичких слојева, преплиће се и увире један у други зебња и стрепња понад могућности обнове страдања и поништења, страх и неизвесност као циклична смртна потврда завичајне, домовинске историје; односно страдалничка повест песниковог географског завичаја, која је у не тако далеким временима, превазишла завичајне границе и апокалиптичном претњом и смртним исходом захватила читав колектив и сели се кроз нестајање на статична гробна станишта, одакле ће посредством сублимисане и естететизованог стиха преселити у песмовни облик као „Тврди баштеник, босиљак и слово:/Из новог леда у доба ново (Иза границе) у трагизам лирског именослова (Рука. Жар. Моштаница, Рука Светог Теодора у Комоговини, Осовица, Гомирје, Жал под облацима на Ловћену...)
Комбинујући песнички и библијски удес, песник ће у активираној појачаној симболици, сигналним синтагмама свећа и слово обзнанити и национални удес:
Кад се пређе пут од чулности до материнства
душа постаје верна, густа ко снежни зрак.
Тад склоњени у њој од себе и круга непочинства
кажемо – Дај ми руку, јер у домовини је мрак.
(Капетан Станојевић на гробљу у Голињи)
као исповест свеисторијског свевремена оличеног у непрекидној угрожености. А тиме се постиже и непрекинути опомињући чин сећања на збивања која се не смеју ни заборавити ни пренебегнути. Отуда Брујићева песма поприма и утешитељске моћи, исцељујући сваким стихом и надилазећи временски контекст:
Звецка тишна, бди длан рукописца:
За свако слово вага се облина,
Над чијом нотом упијена лишца
Светле из чести нафоре и вина.
(...)
Све док под сводом тече време ново,
Цртаћу под сводом ово исто слово.
(Свећа и слово)
Јер све што листа, листа из тог сјаја...
Књига Свећа и слово доказ је песничког умећа произашлог из међузависности непојмљивих и несразмерних облика који се посредством згуснуте мреже поетичких знакова пробраним језичким свеобухватом разлиставају сваким појединачним слогом у складну ритмичку есенцијалну целину творећи хармоничну матрицу основне песме. Тиме се постиже интензитет доживљаја, тежња за спознајом извора поетске светлосне обасјавајуће искре, самоспознајуће и свеспознајуће, у кружном беспочетном току допирања до смисла бивања и смисла трајања и истрајавања на матичном тлу, па макар оно из реалних оквира посредством нарастајућег зла било пресељено у стих у слојевиту песму матичну која поприма елементе сигурног станишта.
Димензија затамњених судбинских слојева егзистенције, а свака од ових песмовних слика путем сугестивних и згуснутих речи двострука је песма, песма и о свеопштој драми постојања и песма о драми песника чија реч поприма тежину саображену времену и простору, и срцу, у коме се зачиње њен заметак и њен значењски поетинцијал под сводом од светлости, на махове пригушене, а потом неугасиво пламтеће.
И – у коначном – песнички храм од светлости саздан, и песма – својеврсни ослонац и прибежиште од самосуочавања са недаћама и, потом – надвремено спасоносно исходиште:
Светлосна мера светлоснога праха!(...)
Јер све што листа, листа из тог сјаја,
Почетак пута, почетак је краја.
Димензија затамњених судбинских слојева егзистенције, а свака од ових песмовних слика путем сугестивних и згуснутих речи двострука је песма, песма и о свеопштој драми постојања и песма о драми песника чија реч поприма тежину саображену времену и простору, и срцу, у коме се зачиње њен заметак и њен значењски поетинцијал под сводом од светлости, на махове пригушене, а потом неугасиво пламтеће.
И – у коначном – песнички храм од светлости саздан, и песма – својеврсни ослонац и прибежиште од самосуочавања са недаћама и, потом – надвремено спасоносно исходиште:
Светлосна мера светлоснога праха!(...)
Јер све што листа, листа из тог сјаја,
Почетак пута, почетак је краја.
Нема коментара:
Постави коментар