Симо Мраовић: Пјесме

* * *

Mислио сам.

Ту бих могао бити човјек.

Али све се почело распадати.

Шалица за испијање каве.

Пала је на под и проговорила.

Сједни и одмори се.

Несрећа ти нуди примирје.

Милош Кордић: /Не носите са собом.../

Не носите са собом оно што је кварљиво,

што се брзо суши, што се под ударима

вјетра распада и радом кише у смрт

претвара. не пакујте цвијет липе, коже

штављене а да их сунце није добро

прозукло, врбове свирале, јастребова

гнијезда, дјечије гробове, сијено из

корлата, сирење из византијских рујица;

брашно мишевима не узимајте, виљушке,

ножеве, жгањчене лонце, поклопце,

сврдла, бургије, куке, браве, ништа

не носите. оставите изворе који су вас

гријали, јасен изнад врта, пијетла

са стакленим оком, громове из ведрог

неба, вјетар морњак, заглавке за

воловска кола, сукнене приглавке,

уснов, шаренице, таре, позимаче,

ватраље, напукла огледала, бране

и уставе, млинско камење, жрвањ,

хљеб ражени не носите, јер, све ћете

то поново морати и на неком другом

мјесту да оставите. рекао је арсеније

и кренуо, гором, водом, од уста до уста.

Дневник заблуда: Мицић и зенитизам

Средиште уметничких догађања у Београду двадесетих година 20. века био је интелектуални круг уметника који су се окупили око часописа "Зенит". Зенитисти су имали одлучујући утицај на формирање модернизма у Србији. Оснивач и идеолог покрета и часописа "Зенит" био је Љубомир Мицић, песник, критичар и полемичар, стуб и предводник југословенске авангарде. Први број "Зенита" објављен је у Загребу 1921., а редакција је већ 1923. због оштрих реакција у јавности била присиљена да се пресели у Београд. Мицић је био контроверзна личност. Бескрупулозни полемичар, са ставовима који су довели до нарушавања односа са Милошем Црњанским, Растком Петровићем, Душаном Матићем, Станиславом Винавером, Бошком Токином.

Милан Ненадић: Пола капи росе

 

Ускочка песма

Све чешће сте у мојим ранама

Крајишници — о, ваша страхота!

Мене носи божанска помама,

Зла судбина вашега живота.

У детињству нисам много знао,

А немир је био много већи —

Несвесно сам на вас подсећао

И хтео се баш тога одрећи.

Сад зрачите као драге гатке,

Као вино и хлеб свакодневни,

Ваше муке — о, како су слатке,

Како светле и пристају мени.

Прве речи које изговарам

Саздане су од вашега лика.

Ја не градим, ја звучно разарам,

Ја сам ропац после вашег крика.

Вас ће бити и над мојим гробом,

Вас ће бити кад ми звезде зађу,

Кад, напокон, рашчистим са собом —

По вама ће моћи да ме нађу.

Пjесници Његошу

(Знам...)

Знам да ће ме у препреденим ноћима

обузимати трен по трен странствовања

и да нећу пожелети из самоће,

остављен негде на сасвим споредном месту,

попут безграничне множине других

који су пре мене премештани

из времена у време, као из ока у око,

да би онда под дебелом паучином

умрли од онога што је требало да их исцели.

Није то сасвим обична самоћа,

слична је неизговореној или немуштој речи

којој сам привржен и у којој беспоштедно живим

сада у целости преображен и нов у свему,

далек и подељен између две опсене.

Где год да досегнем овај час

његов траг ће се мимо утехе сужавати до осенчења:

Зар вечно не значи – без почетка?

 

Ђорђе Брујић

Са српског становишта - гост Ђорђе Брујић

                                                 

 Производња: Српска РТВ, Подгорица, август 2013. године

Драган Лакићевић: Песма и храм

Где год запевам, ту се подигне храм
Где има храма, ту и песма постоји
Са свима је онај ко је потпуно сам
Ничији није а сматрају га својим

Тамо где љубав, и песма се појави
Заспала негда у прошлости далекој
Песма је лепа онда кад саму себе слави
Песму тек пишем ја, пева је други неко

Било је да занемим и да сасвим замукнем
Потонем, ишчезнем усред руље обесне
Пред храмом песма се постиди и устукне

Да нема ове вере, не би било ни песме
Она задуго ћути, онда наједном букне
Пресудне постану и речи бесловесне 

Ђорђе Брујић: Једна песма

                        ***

Kада би вредело да заборавим;

јер то што ме у стрепњу мами,

кроз светло у камено срце домовине,

већ ми је учињен сан из кога је најтеже поверовати

у прамен краткотрајне извесности, и повратак;

низ стазе сумњом пошљунчане

као низ речено у неказано, или низ прошло у недоречено

одакле мирише свет под кабаницом

и месечина засени на углу иконе

у којој се у сеобама огледамо,

на рубу лета док се расипамо,

од белих кошчица саздани,

сиви од пешчане судбине

што нас у зрнасти говор закључава,

у презир модар од послушности,

и зелену тишину измаглице.

А земља се раскопчава под корацима

од којих се угибају путеви

ка изласку из језика у новорођење,

кад распознавање света узнемирује

непрозирнобеле зенице

у очима које се не могу склопити од таме,

па гледају све дубље, у очи нам,

и траже црно од ког се сећање обликује:

црно, у које смо одевали голотињу

и цртали квадрат уз квадрат живота,

и обрисе града који је чезнуо да нестанемо.  

Давид Кецман Дако: Слављанска елегија

Гласом да ће све спржити и у бездан потопити,

са свим оним што смо и сном врхом нокта тек дотакли,

над стакленим звоном круже, на искорак сваки мотре,

све до травке лековите, до трепета усред ока.

Пене што се жигосани у јазбине не склањамо,

што у цркви, о јутрењу, и за зверад свећа гори.

У мртваје згомилани, ослепљени да кренемо

где једини проход оста!

Многа копна поравнаше и пустиње узораше,

силна мора замутише и језера исушише,

ал' ова им шака земље, сва од раја усред пакла,

што се сама, к'о од стакла,у невољи распарчала,

свакој шифри измигољи.

Ноћ - над небом, дан - под земљом,

и пред собом сами(м ) – тајна.

Биће да је таква била звезда што нас широм света

од немила до недрага, памтивеком – расељава.

ИНТЕРВЈУ: ДУШАН ИВАНИЋ, историчар књижевности

Лажна монолитност владајуће идеологије

Српска књижевна задруга, у Малој библиотеци, објавила је књигу огледа Душана Иванића (1946), универзитетског професора, историчара српске књижевности, под насловом: „У матици приче” (О делу Јована Радуловића). Професор Иванић је завршио студије српске и југословенске књижевности на Филолошком факултету у Београду, магистрирао је 1975, а докторирао 1986. Био је главни уредник часописа „Књижевна историја”, један од уредника „Енциклопедије српског народа”; сада је уредник за књижевност у „Српској енциклопедији”. Аутор је више књига студија и огледа.

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ ПРОСВЈЕТЕ И ВСНМ ЗАГРЕБА

Банијски пјеснички кружок

ЗАПИС О ВИСОКОМ СТЕВАНУ

Цијелог живота почетник

Пише: Желидраг Никчевић

Било би веома необично кад би се наши погледи на стваралачку путању и лиске домете Стевана Раичковића битно разликовали. То не би био добар знак, прије свега зато што је ријеч о узорно цјеловитом аутору, са наглашеним квалитетима уједначености и самокритичности – управо оним које сам Раичковић понекад одриче другим пјесницима, рецимо Драинцу, и због којих овлашћени тумачи углавном немају проблема са формулисањем одговарајућих похвала.

Од Косова до Јадовна

(путни записи)

Пише: јеромонах (епископ) Атанасије (Јевтић)

На путу ка Јадовном: Kроз Јасеновац, Банију и Кордун

После обиласка наших Светиња и Мученичких места на Косову, запутили смо се, после извесног времена, на Јадовно у Лици.

О Јадовну је и мислити болно! Оно и именом својим казује много. Јадовно - јад и јадиковка наша, као и Косово, незацељена рана наша. Јадовно је и неизмерна туга и вечита опомена. У оку навире суза, у души трепти бол, а из срца се ипак извија тужно-радосна песма, вековни хришћански тропар: "Мученици Твоји, Господе, у страдању своме венце добише"... Твоји и наши Мученици, Господе, са заједничког нам пута - пута Богочовека.

ИНТЕРВЈУ: ИВАН НЕГРИШОРАЦ, ПРЕДСЕДНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ

Државним насиљем 

против историје и народа 

Супротстављање дукљанских Црногораца и традиционалних  Црногораца врло је поучно и мислим да има озбиљних реперкусија и на ширем, међународном плану. Ако се покаже да државним насиљем и међународном верификацијом резултата таквих акција може успешно да се потпуно преобрати један историјски чврсто утемељен народ, онда су све демонске акције сличнога типа свугде у свету не само могуће него и врло извесне

ПРИЧА - Ранислав Ачковић

Тајна

Све би било много простије да сте и сами у прилици овој причи дати снолики изглед, па да се она на обостано задовољство посматра са њене унутрашње стране. Само ће се рећи како бисте се понијели да пред вама стоји оваква или слична дилема. Занима ме, што би сте ви урадили са господином Данилом да га данима замишљате озлојађеног, како са лицем заривеним у шаке, дуже него што и сама природа очаја налаже, покушава да макар за породичном трпезом нађе одушка, пред безнађем које се већ неко вријеме све снажније окомило на њега.

Хвала!

Ријеч на додјели награде часописа "Стварање" 

 

Када сам пред додјелу ове награде размишљао шта да вечерас кажем а да то не буде све оно на шта се већ годинама жалимо, и да то не буде све оно што нас већ годинама тишти, разумио сам да је довољно рећи само једну ријеч – Хвала!Хвала уредништву часописа "Стварање" и Трибине "Ријеч", хвала Митрополији црногорско-приморској, хвала члановима жирија, хвала колегама писцима и свима вама који сте нас својим доласком подржали, и хвала, наравно, мом издавачу – Књижевној задрузи Српског народног вијећа, који је омогућио да оно што напишем постане дио јавности.

Дакле, зашто само – Хвала!
Зато што је "хвала", поред још неколико пробраних, постала најскупља људска ријеч.
Ријеч која нас ништа не кошта, али се, ипак, данас ријетко чује. Или ми се чини?
Ријеч као знак љепоте, човјекољубља, праведности и чистоте.
Ријеч која је одувијек била у темељима наше националне културе.
Ријеч која нас уобличава, показује колики је бескрај у незнатном и колико је стварност варљива, а ми у њој усамљени и остављени да тражимо пут од нас до Ријечи.
Ријеч која једино не може да отвори врата охолости и гордости.
А у прошлости, «хвала» је у нашем језику постало прије «дај».
По тој ријечи нам се препознавало достојанство. И вјера нам се препознавала.
Зато, још једном – Хвала свима. И Господу хвала што нам је све ово дао.

Хвала!

Ђорђе Брујић

 

(Храм Христовог васкрсења, Подгорица, 14. фебруар 2013. године)

О бескрајино туго

 

Пише: Дара Секулић
 

Ево ће проћи и четврти мјесец како сам била тамо, а написала нисам ниједну једину реченицу о томе о чему тако дуго ћутим и што пред крај мог животу живу хоће да ме поједе. Моје родно село Кордунски Љесковац, не постоји од првог дана августа 1995.
Нема Кордунског Љесковца ни на једној географској карти. Гдје је моје село? Живјели су у њему Ћаћићи, Девићи, Гојићи, Дакићи, Смиљанићи, Ковачевићи, Кларићи... Године 1857. Кордунски Љесковац је имао 1.514 становника.

Уручене награде "Стварања"

У Храму Христовог Васкрсења у Подгорици вечерас су (14. фебруара) уручене награде „Стварања“, једног од најстаријих књижевних часописа о чијем је значају и традицији говорио Гаро Јовановић, главни и одговорни уредник. 

Бесједа Милоша Кордића поводом награде "Сава Мркаљ"

Драга моја Просвјето, даме и господо, часни оци Српске православне цркве,

 

Захвалан за Награду којом сте ме заиста изненадили и обрадовали, упућујем вам најљепше жеље за све празнике, за све дане ове године и за све дане будућих година. И за ове, Светосавске дане, којима обиљежавамо име и дјело највећег просвјетитеља и духовника цјелокупног српског бића. И не само српског.

И упућујем Просвјети честитке за све што је урадила кроз протекле, још како тешке године! А наредне ће јој бити тачно седамдесет. Што је цио један људски живот.

Одржана Светосавска академија у Загребу

Награда Сава Мркаљ Милошу Кордићу

Светосавска бесједа предсједника СКД "Просвјета" Чедомира Вишњића

Даме и господо, драги пријатељи, чланови "Просвјете", добро дошли на Славу нашег Друштва,

Славу коју смо амбициозно али искрено и са срцем сами одабрали, поштујући завјете предака, да се барем једном у години присјетимо и коријена и врхунаца у овом нашем огранку заједничке повијести, да се присјетимо димензије и смисла онога чему по властитом избору припадамо. Тако смо као људи свог времена себи наметнули мјеру која се испунити не може, али од које се, ако смо људи, ни одустати не може.

Милан Мирић (11. октобар 1947 - 2. јануар 2013): Једном ћу бити бор

Једном ћу бити бор.
Нарашћу до својих звјезданих
винограда. И зрелог неба у
ријеци.

Можда ћу тако ноћас лакше поћи
кући.

Да опет будем чамац на Купи.