Лажна монолитност владајуће идеологије
Српска књижевна задруга, у Малој библиотеци, објавила је
књигу огледа Душана Иванића (1946), универзитетског професора, историчара
српске књижевности, под насловом: „У матици приче” (О делу Јована Радуловића).
Професор Иванић је завршио студије српске и југословенске књижевности на
Филолошком факултету у Београду, магистрирао је 1975, а докторирао 1986. Био је
главни уредник часописа „Књижевна историја”, један од уредника „Енциклопедије
српског народа”; сада је уредник за књижевност у „Српској енциклопедији”. Аутор
је више књига студија и огледа.
Радњу највећег броја својих дела Јован Радуловић смешта у
Далмацију, у Книнску Крајину. У чему је специфичност овог подручја?
Иако писац намеће слике света, у реалистички оријентисаној
прози свет се нуди као тема и држи писца у својој власти. Без обзира на ту
двоструку везу, свака регија има нешто своје и то „своје” виде само обдарени за
гледање. Радуловић је осетио и искусио архаичне форме живота, борбу за голи
опстанак, нарочите врсте хумора, супротност између идеологије и живота,
напетост између историје и савремености....Он пише о временима у којима су се
мешали остаци крајње архаичних форми живота (начин привређивања на селу, односи
у породици, техничка средства) са појавама индустријализације, нових медија
(радио), партијске државе и њених идеологема. С друге стране, то је национално
и верски мешовита средина, с различитим, често потпуно супротним погледима на
прошлост (показало се – и на будућност). За доброг приповедача то је изазовна
грађа.
У којој мери се Радуловић угледа на своје књижевне
претке: Симу Матавуља, Динка Шимуновића, Владана Десницу?
Ако се овде реч предак узима у еволутивно-генетичком смислу
опонашања или утицаја, рекао бих мало. Више га поменутим писцима приближава
реалистичка процедура, осећање за велике противуречности и цивилизацијске
раселине, те нека врста егзистенцијалног хумора и честих ироничних перспектива.
Што је Кашанин рекао за Матавуља, да свет гледа без наочара, дакле директно,
могло би се рећи и за Радуловића. Коначно, кад је реч о Матавуљу и Десници, и
Радуловић је непогрешиво налазио регионално обележене тема: на пример копање
густијерне, магарад, сремски кукуруз, голубњача, или заједнички дочек пролећа
за децу двају народа, израз прикривања латентног неповерења међу њима... Можда
је најближи Десници у приповедању о судбинама српске интелигенције у Далмацији
(роман „Прошао живот”).
Где је Радуловић више свој – у приповеткама или романима?
Подједнако је свој у оба жанра. Међутим, испод романескног
заплета издвајају се новелистичке целине, па би се посредно могло закључити да
је више свој у приповеткама, да је та форма елементарно језгро његове прозе у
свим жанровима. Уосталом, границе између приповетке и романа, често су ствар
обима. Многи романи су умножене или развучене приповетке, а приповетке сажети
романи. Показало се и код Радуловића како се из циклуса приповедака ствара
драма, или се у романима издвајају засебне новелистичке целине, настављајући у
новим издањима самосталан живот.
Како вам, са ове временске дистанце, изгледа бура око
драме „Голубњача”?
Позоришна представа, рађена по Радуловићевом тексту,
отворила је незараслу рану у српско-хрватској, а потом и у југословенској
заједници. Потискивано и прећуткивано, зарад политичког мира, одједном се
открило као неизбежно питање идентитета, потиснутих сећања, трагике појединца и
колектива у колоплету историје. Књига „Случај Голубњача: за и против”,коју је
Радуловић приредио, изванредан је документ о политичкој клими, власти, жагору
гласова, лажној монолитности владајуће идеологије.
Око збирке прича, истог назива, није било негативних
реакција?
Позориште је убедљивије и убојитије. Оно је јавни колективни
чин (глумци, гледаоци), а књига се чита индивидуално. Позориште је само по себи
институција (поготово у то доба) зависна од државе, а држава је била зависна од
партије. Партија је држала да представа удара у темеље државе, а није видела да
је она, партија, рушилац државе. Уосталом, данас је само више рушилаца.
У сенци „Голубњаче” остале су друге Радуловићеве драме, као
и сценарији за телевизијске драме?
Не све. „Вучари”су, на пример имали велик одјек (и
политички, и уметнички), па филм „Браћа по матери”,у режији Здравка Шотре.
Занимљиво је да су неке Радуловићеве обраде туђих дела оживљене и врло добро
примљене као ТВ-комедија, на пример забачена и заборављена Матавуљева драма „На
слави”. Тема„Голубњаче” је,не узимајући ништа друго у обзир, општија (стога и
значајнија): она погађа у срж колективног памћења српског народа, особито у
Крајини, Босни и Херцеговини, Срему (где је допирала власт НДХ).
Важан елемент у Радуловићевој прози чине хумор, иронија,
сатира, гротеска?
Радуловић је близак елементарним силама живота, фолклорном
обликовању памћења и приповедања, а у томе је хумор одвајкада имао важну улогу.
Иронија је долазила у разилажењу са светом официјелних (званичних) вредности и
конвенција, па и са природом човека по себи (карактер). Гротеска се појављује
као уметничко разрешење или обликовање слике неспојивог и апсурдног света.
Требало је имати око и поимање света да се то апсурдно-смешно види и предочи.
------------------------------------------------------
Пророчка скепса
Радуловић описује страдање српског народа у Хрватској,
поништавање идентитета и изгон. Његови ставови, често, нису наилазили на
одобравање званичника?
Није се ни могло очекивати да наиђу на њихово одобравање,
тиме би признали неуспех политике од које су живели. Ипак је део политичких
врхова имао разумевања за Радуловићеве критике међунационалних односа или стања
у сопственој нацији и, посебно, њеном крајишком крилу (на пример Иван
Стамболић, професори Јован Деретић и Васо Милинчевић). Више се није могла ћутке
гледати државна асимилација и денационализација Срба у Хрватској, одузимање
имена језику, затварање једине њихове институције (СКД „Просвјета”), прогон
писма... Веома критичан према водећимполитичким снагама (посебно у Крајини),
Радуловић је с великом скепсом гледао на будућност тога дела српског народа.
Видело се колико је та скепса била пророчка.
Зоран Радисављевић (Политика)
Нема коментара:
Постави коментар