Гласом да ће све
спржити и у бездан потопити,
са свим оним што
смо и сном врхом нокта тек дотакли,
над стакленим звоном
круже, на искорак сваки мотре,
све до травке
лековите, до трепета усред ока.
Пене што се
жигосани у јазбине не склањамо,
што у цркви, о
јутрењу, и за зверад свећа гори.
У мртваје
згомилани, ослепљени да кренемо
где једини проход
оста!
Многа копна поравнаше
и пустиње узораше,
силна мора замутише
и језера исушише,
ал' ова им шака
земље, сва од раја усред пакла,
што се сама, к'о од
стакла,у невољи распарчала,
свакој шифри
измигољи.
Ноћ - над небом, дан
- под земљом,
и пред собом сами(м ) – тајна.
Биће да је таква
била звезда што нас широм света
од немила до
недрага, памтивеком – расељава.