(Знам...)

Знам да ће ме у препреденим ноћима

обузимати трен по трен странствовања

и да нећу пожелети из самоће,

остављен негде на сасвим споредном месту,

попут безграничне множине других

који су пре мене премештани

из времена у време, као из ока у око,

да би онда под дебелом паучином

умрли од онога што је требало да их исцели.

Није то сасвим обична самоћа,

слична је неизговореној или немуштој речи

којој сам привржен и у којој беспоштедно живим

сада у целости преображен и нов у свему,

далек и подељен између две опсене.

Где год да досегнем овај час

његов траг ће се мимо утехе сужавати до осенчења:

Зар вечно не значи – без почетка?

 

Ђорђе Брујић