Лирске народне пјесме из Војне Крајине: Граничарска

 

Мили Боже, има ли јунака,

Та јунака, а над граничара?
Сва му срећа - милост је царева!
А имање - то голо камење.
Двори су му - ниска колибица:
Сва светиња - дрвена црквица;
Крсна слава - просена је слама;
Сав завичај - гробови зелени!
Давор' сине, више с' заслужио!

Ђорђе Брујић: Испод брда слика

Мило Милуновић, Испод брда, 1933.

Нагрижено доба, цјепти сплет шумарка,

У најтањој сјени најдубља је тама;

Рашчлани се језик, у значењу варка

Између небитка и између храма.

Рашчешљаног вида и новог искуства,

Сад помози сило, трепни из трњака,

Да се усов збије и оживе чувства

У чијој је чашки искра нашег зрака.

Зацаре брезици, уз црквиште храшће:

Кроз камено окно поглед на три доба;

Под склопљеним капком збир поново срашће

У породу грозда усталог из гроба.

У пејзажу приче распукли видици

Кроз прозор и врата на ражиште зрело;

Испод брда слика, а доље на слици:

Згрбљени остатак – спава мртво село.

Милена Северовић: Домовина

Црним си ме ждријелом прогутала 

коначно си скинула своју нацерену маску,

подмукла убице

што си се облачила у меко паперје грлице

и годинама се скривала,

с ђаволом довикивала

као из вјештичје куварице,

у лонцу си кувала наше судбине

и писала писамца („од посестриме“),

моја је домовина земља вјештица и вукодлака,

лик из календара Терезије Горичанец,

она ме изгнала

само зато што ми је име другачије,

а с именом и вјера,

Хрватска је моја домовина

пуна крви и страшних судбина,

а ја Пепељуга из њене бајке.

Хрватска је моја црна осмртница,

леш простријељен, вино с отровом,

туга и сузе моје мајке.

Хрватска је моја домовина...

Дејан Медаковић: Умир

Крај безброј срећа ми смо прошли

Ко слап што пада у жедан бездан

И неосетно већ смо дошли

Где стаје пут до јуче звездан

Није то међа што избор нуди
Привиде бескраја у клупку нада
То је сад умир где крвник суди
Коначна клопка безболних јада

Прозивка свега што се збило
Врзино коло немоћно да стане
Гашење буна опако сивило
Тишина претње полегла на ране

Све је без звука без шума била
Свевидеће око мотри нас злобно
Ухваћен ухода побеђених сила
Коначна пратња на поље гробно.

                                                1980.

Мићо Јелић Грновић: Спознаја

Мене нема

само вријесак кријеси

Утабана земљо

самилости твоје ми смо

жедни

 

Угарци су мјесто срца

Душа нам је затрављена

 

Викнуо бих

ко ме чује

 

Изазов је горка слутња

 

Кунем свјетлост

Провиђење

А одјека нема

 

Куда бјежим

уточишта нема

Пресуда је грозна

о Усуде

Татјана Лукић (1959-2008): Пругом

                                                 Јосипу, пред одлазак 

Под мојим или твојим прозором? не знамо

гдје ће ноћас букнути ватра
али негдје хоће
страшан прасак од којег ће моје дијете
окупано цијело намазано уљем пред спавање
добити фрас

и твоје дијете наравно
на које уопће не мислим овај час

и зато трпам у торбу пелене
и журим у сусједни парк
пругом која ће не знамо час
али засигурно одлетјети у зрак

преко ријеке кроз равницу равно
по двије дивље патке малог језера у парку
и сличних свакодневних трица
журим журим са заспалом сјеницом
у једној руци и бочицом млијека у другој
пругом којом језде пресахле дојке
и отворени кљунови заплашених птица

                                                Осијек, јуна 1991.

Маријана Борковић (1963-2017): Зрнце бисера

Провирујем из таме галебовог врата,

зрнце бисера на конац нанизано.

Приликом удара кљуна,

везица се о камен закачила.

Тако натегнута, до краја,

мене је у животу држала.

Много је драче и прљавштине,

лош мирис царује,

као и у сваком ждрелу.

Затеже узица уназад,

бели се дан долазећи 

и светли зрнцу ближе прилазећи.

Бранислав Зељковић: Пред одлуком

Немири маслине, што си врту дао,

нису за ноћи кљастих хризантема.

Под стаклом кугле штап беспућа дријема

никнув из чести, у коју сам пао.

 

Башта славуја није дијадема

на светој руци последње Мадоне.

Звјери, што и нас измеђ себе гоне,

за вјечност ту су, испод Бетлехема.

 

Још се мој гркљан с твојим жезлом бори:

у Мртво море падне метеорит,

избачен дахом некадашњих плућа.

 

Но те се јеке у твом бездну губе; –

Јанус је трску зграбио у зубе,

те црна маска моју душу руча.

Јованка Хрваћанин: Ја сам себи и ружа и трн

Ја сам себи и ружа и трн –
Јер ја хоћу, зато тако боли...
А кад је дан и одвише црн,
Цвет процвета који срце воли,
Ма најскупља залила га крв.

Ја сам себи и птица и црв,
Црв што трује часе најсрећније,
Што последњу исисава крв...
Али кад је небо најтамније,
Крила птице дигну ме учас.

Ја сам себи проклетство и спас:
Сумњом трујем наде најсветлије;
Ал­' ме зато спасе песме глас
Када срце крикне најболније
И најцрњи кад му дође час.

Драган Кордић: Тлоцрт птице

(идеограм)

 

                           Борису Врги 

 

Звјездочатац сам и ништарија

који сања о слоновој кости,

о папиру препуном сличних слова.

Та језера што нас опкољавају

највјероватније су рибље јаруге,

потрошене очи будућих ишчитавања.

Тек бољи од најгорих имамо смисла

за шалу

тлоцрт птице, разбибригу лептира.

 

Начети неман

па јој вјеровати

Кад се она издужи никад јој краја!

Јелена Буинац: Имагинација

Неко невидљив ми шапће

Грана удара у стакло

И носи уздах далеке цесте

 

Видим путника споро одмиче

У руци му зелени плодови

Хоће да сазоре

 

Неко невидљив ми шапће

Грана удара у стакло

И пјева живот тајге

 

Видим снијег и тајгу

И црног сокола

Ледени бескрај

Пун звијезда и човјека

Осовица

У прах Драгутин, зрнце испод свода:
Деспот од оца и брат господара,
Теоктист монах, сјеме фрушког рода
Замамног духа, гује и ратара.

У ноћној ватри стопе покајника,
Између Ступља и сна Моштанице;
Њихов је одар подно Подајника,
У витком сјају дрхтај воштанице.

Колајна, Јелеч, помјаник из Зрина
Под ноктом као испод васионе:
Исти је корак, иста је планина,
И иста зима промрзле колоне.

У прах Драгутин, перце испод крила
Језик је завјет новог Теофила...

Ђорђе Брујић

Ђорђе Брујић: Јесен, маслинаста

 

И ова ће ме јесен дочекати у туђини

 

Јесен грозно маслинаста

Јесен мене

 

Шта сам ако сам у туђини

Шта сам ако сам сенка

Ако сам сâм себи довољан.

 

Ни ове ме јесени неће привући облаци

Пурпурни

Ни виногради зрели

Јесен је грозно маслинаста

Јесен у мени

И нећу бити поново рођен

Ако се вратим из кала и тескобе.

 

И ова ће ме јесен дочекати у туђини

Под сводом мермерносивим

Јесен без мириса и светлости јесење

Јесен грозно маслинаста

Јесен мене.

 

 

 

Драган Колунџија: Затвореник у ружи

 

Крчиш затворен у тамну ружу новембра.

Са откинутог листа вреба те пас.

Поред тебе протиче река лобања.

Мутна пшеница лета у сну ти дише.

Крчиш. Ниједног звука који би могао да те пробуди.

Да ти бели песак сна из ока извади.

Тело ти је у простору где су стабљике сунцокрета.

Оно је цвет, златни облак прашине под сунцем.

Оно је велики ужас и смрт која рађа сузе.

У њему цветају брескве и мале јесени воде рат.

У њему ричу прљаве зоре и бели ветар плеше.

Крчиш. У ружи која нема ни име, ни дојке 

Спава твоје чело, мирују твоје руке.

Однекуд долази смрт. Из топа пуца ветар.

Рони се месо низ ваздух, низ шуме, низ траве.

Из твог тела излива се житна ноћ.

Циглана

 

У слици збора згушен крик циглане,

У предвечерје, док се тка равница,

На заласку се уцјељују ране:

Из конца љета прошаптала птица

О танкој сјенци одломљене гране.

У жару пјесме простор свих начела,

Испуњен вјетром и црнином влаге;

Над водом још су и омче и тијела,

У љетном праху, у сутоне благе,

Кад су под нама грчила се села. 

 

Кроз црни грумен, испод грака врана,

Јечмено зрнце капнуло на скути,

Док се на челу гаси јара дана;

Из сваке кости дисај још се слути:

Кроз нас пиште пећи, још ради циглана.

 

Ђорђе Брујић

Ђорђе Брујић: Рука. Жар. Моштаница.

Икона Светог Теодора Комоговинског, рад сестринства Манастира Ћелија Добрска

Док је горела Моштаница, по Козари је цветало перје,
стопу од брвна, педаљ од границе у стражи;
Док искри лед над пламеном и пада сиво разверје,
Чекам – том неопаљивом руком ме покажи.

И све да буде ветар и студ, и згариште;
и матерња љуска над Карејом нека ме врати звуком
међу травке и речи, у кондак и на пепелиште
где је све просејано том умољивом руком

на чијем је длану зелено језеро и река,
и шуме, и сунце над свим, као тело
што се облачи у мирис дима и човека
док из наручја твога мирише опело.

Док је горела Моштаница спокојно су дремале претходине
са славом преко колена и згужваним струком
хартије на срцу уместо слабости и врелине:
те харамије умирене баш овом мирном руком,

пред којом је крв слаба, и сабласт, и рана,
са горућег прага у зору подигнута
над границом у збöран дан марта, обасјана
па онда скривена и као признак жаром огрнута.

Кожара

Икона Светих Новомученика Јасеновачких

Ноћ из другог просијања
Донесе зрнце свјетлоносне клице,
Облаком се мјесец увио у сушу,
А овдје у пепелишту истог постојања
Твоје је чело хладно, и руке, и лице,
И не могу више дотаћи ти душу,
Ни угријати прамен њеног нестајања.

Није у овој соби једини мирис студи,
Нити мравља грудва једина тишина:
Босе су наше стопе и голе су нам груди,
На временском трену у ком је сламнат одар
Само је привид трупла и његова бјелина;
Разапете коже живот су других људи,
И плави, ријечни вртлог што у даху нам је модар,

Као јесење море које под длановима кријем;
Покушао сам да ти затворим очи, да сањамо скупа
Онај повез вјетра на коме те узалуд гријем,
Сам, док ти нестаје лице под искошеним зраком:
Све кад се у себи тајим, ја се из тебe смијем,
Продјенут кроз ширину, огрнут кожним мраком.

Ђорђе Брујић

Андрићградска

Соколовићима,
По причи Е. Кустурице

На овом је спруду, смјереном у стопу,

Удјевена игла у воденом снопу,

У чијем се врху сабиру стрмине,

Са небеског платна боје за дубине,

Над којом слобода у сновима оста,

У реду цјелине каменога моста,

А из ког се жалац распуче на двије

Лађе што сад броде грешком историје;

Већ у магновењу згрће се жар страха

Као у облутку свесмисао праха

 

Испод ког се плету варљивости круга

И жеже црнина као бивша туга,

Кад додирне душу гоњену по тами:

До два вршка стоје над животом сами. 

Ђорђе Брујић

("Андрићградска", Искра)

Владика Данило (Крстић): Са неба ромон

Јунаку незнаном пој,
(Генерали знани – нехрабри сој)
Одлетели, одлетели орлови бели
где Бог лепоту дели.
А ту лешинари и стрв
гутају злато и крв.
И мре на путу избегла Крајина
о врату камени тег.
Све до небеса туга бескрајина
И неопростив је твој бег
Од гусала и од Јанковића.
У клетви ту букти Книн и срам
у њему лажни мир и храм
свих Бранковића.
Из неба севну Миличин вез
ка` сињи соко.
То вели одозго храбри Кнез
орловско око:
''Тако и треба
кад немате у себи неба''.
Али Богородица тихо:
Србине мудри Савва,
тебе ангели моле
Не дај да племе твоје бије лихварски маљ.
Иди доле
да помазан буде од Србије краљ.
Да буду сунчани рој као пчеле.
Ако ли то не желе
Србадија ће пасти (бескрилци мрави)
пред Златно Теле.
Но свети Савва: То не дај Боже!
У час прави
Србијани се сложе.
Благослови ме Боже.

(прибележио Богомир Тихи)

Поезија која говори истину

(Ђорђе Брујић, Последњег дана вече, Књижевна задруга Српског националног савјета)

Пише: Милош Кордић

Донесе ми Ратко Дмитровић, новинар, публицист, мој Комоговљанин, а сродством шурјак, из Подгорице, главнога града сусједне нам Црне Горе, у којој је (и до Скадра на Бојани, у Албанији, свратио), књигу пјесама „Последњег дана вече“ Ђорђа Брујића. Прије него што ми предаде књигу коју ми је Ђорђе по њему, дакле, упутио, односно прије него што је књигу и споменуо, упита Ратко мене, телефоном, шта ми значи име: Ђорђе Брујић, који живи у Подгорици. И кад рекох све што знам, све чега се сјећам, послије неколико дана, при првом сусрету, добих ја Ђорђеву књигу.