Јосипу, пред одлазак
али негдје хоће
страшан прасак од којег ће моје дијете
окупано цијело намазано уљем пред спавање
добити фрас
и твоје дијете наравно
на које уопће не мислим овај час
и зато трпам у торбу пелене
и журим у сусједни парк
пругом која ће не знамо час
али засигурно одлетјети у зрак
преко ријеке кроз равницу равно
по двије дивље патке малог језера у парку
и сличних свакодневних трица
журим журим са заспалом сјеницом
у једној руци и бочицом млијека у другој
пругом којом језде пресахле дојке
и отворени кљунови заплашених птица
Осијек, јуна 1991.