 |
| Икона Светог Теодора Комоговинског, рад сестринства Манастира Ћелија Добрска |
Док је горела Моштаница, по Козари је цветало перје,
стопу од брвна, педаљ од границе у стражи;
Док искри лед над пламеном и пада сиво разверје,
Чекам – том неопаљивом руком ме покажи.
И све да буде ветар и студ, и згариште;
и матерња љуска над Карејом нека ме врати звуком
међу травке и речи, у кондак и на пепелиште
где је све просејано том умољивом руком
на чијем је длану зелено језеро и река,
и шуме, и сунце над свим, као тело
што се облачи у мирис дима и човека
док из наручја твога мирише опело.
Док је горела Моштаница спокојно су дремале претходине
са славом преко колена и згужваним струком
хартије на срцу уместо слабости и врелине:
те харамије умирене баш овом мирном руком,
пред којом је крв слаба, и сабласт, и рана,
са горућег прага у зору подигнута
над границом у збöран дан марта, обасјана
па онда скривена и као признак жаром огрнута.