Послије двадесет година

Kрајем идуће зиме навршиће се тачно 20 година од, за сада, посљедње обнове рада Српског културног друштва "Просвјета". Добар повод да се запитамо; у што смо потрошили двије деценије својих и туђих живота? У мјери у којој смо о томе одлучивали, а и у цјелини. Далеко би нас одвео покушај да макар скицирамо друштвене и политичке прилике у том бурном периоду, па ћемо овдје радије претпоставити озбиљно предзнање и мисао слободно развијати из средишта клупка, или, с нама ближег краја. Салдо је то потребнији, што су видније присутни знаци још једног прелома у нашем раду и оном што, без патетике и алузија, смијемо назвати, нашом борбом. 

Емирова камена круна

Пише: Дара Секулић

Јесен хиљаду деветсто деведесет прве била је топла и плодна. Недалеко од нас се ратовало, али то је било "тамо негдје" иза Уне, Коране, иза Купе, Саве, иза Дунава...

Сједило се још напољу за столовима по сарајевским кафанама и баштама. У тада прекрасном врту преуређене зграде Удружења књижевника, у улици Силвија Страхимира Крањчевића, предвече је тешко било наћи и једно слободно мјесто. Људи су пијуцкали, сркутали и цвркутали као да се иза тих тамо ријека не догађа ништа, што би могло да помути воде које из њих извиру и теку према нама, или у њих увиру с ове, наше стране.

Митско место – Бабанија

Mирко Демић: По(в)ратнички реквијем, Агора, 2012.

 

Опустела Банија у коју се тихо и спорадично враћају њени избегли становници, постаје митска Бабанија већ првом реченицом романа По(в)ратнички реквијем Мирка Демића – „Одавно не живим”. И други ће по(в)ратници, како их Демић назива исписујући кованицу која означава не било какав повратак већ онај који се одвија „после рата”, често наглашавати: „Ми смо живи мртваци... само су нам мртве наше бесмртне душе”, изокрећући мотив живих мртваца Хуана Рулфа у мотив оних који себе доживљавају као да им је живот већ окончан и чија се „свакодневна јадиковка” заиста претвара у реквијем, молитву за мртве из чистилишта, коме Бабанија одиста сличи.
Први роман о избеглицама и повратницима у нас покушава да на деликатан начин прикаже очајање оних за које су рат и промене које је он изазвао представљали крај њиховог живота у симболичком смислу, као да је уопште могуће о очајању и смрти писати деликатно. 

Ловци су бољи од политичара

Драго Кекановић (1947), приповедач, романсијер, песник, драмски писац, сценариста, дугогодишњи уредник и драматург у Драмском програму Телевизије Загреб, односно Хрватске радио-телевизије, овогодишњи је добитник награде „Светозар Ћоровић”, која се додељује на Ћоровићевим сусретима у Билећи, за роман „Вепрово срце”, који је објавила Српска књижевна задруга (СКЗ), у јубиларном „Колу”, о 120. годишњици СКЗ.
Кекановић је аутор песничке књиге „Светлост шуме”, збирки прича „Механика ноћи, списи”, „Вечера на веранди”, „Ледена шума и друге кратке приче”, „На небу”, романа „Потомак сјена”, „Ивањска ноћ”, „Рибља стаза”, „Амерички сладолед”… и више драма и сценарија.
Роман „Вепрово срце”, у чијем поднаслову стоји: Ловачки роман, говори о последњем рату и распаду Југославије.
 

Будимпештанско вече посвећено Србима у Хрватској

Културни и документациони центар Самоуправе Срба у Мађарској угостио је прошле недјеље представнике Вијећа српске националне мањине Града Загреба, СКД-а “Просвјета” и Српског народног вијећа, у оквиру Мјесеца српске културе у Мађарској. Том приликом у центру Текелијанум – задужбини Саве Текелије у Будимпешти – одржано је и тематско вече посвећено Србима у Хрватској.

Ђорђе Брујић: Три песме

*** 

Замирисале су ми године као листићи папрати међу овом трулежи
Говор нам је неизвесност, говор жуди повратку
као да свет није од једне славе
коју сапиру воде
и од извора до мора ваљају
Живот нам је наплавина
која се у зеленом љуљушка,
дубоко испод моста што спаја двоје у нашој целости

Стоји ваздух, све стоји у колони
Нас оволико а он сам

Па онда заборављамо себе
и међу расутим љуспицама тражимо наду,
макар у жубору кукурузишта
од чије нам се жуте свиле
плету кончасте омче

Нисам се нагледао па сад миришем
не бих ли видео оно што су ми раскућили

У сећању све мења лице

Сиви смо и сенка се извија као рој у ком су скупљени сви гласови
Из њега се, као из ужареног вртлога, додаје смисао, по мери,
онолико колико је потребно за слику
или њен одраз округао као тачка у слепом простору зенице

Формализам, лажна форма

 

Пише: Ранислав Ачковић

Kад сазнајете да једно друштво, један народ лишавате макар и привида стварности, што је на то мјесто занимљивије инсталирати од стварности привида. Да ли то људи задужени да владају раде свјесно, па им се методу симулације приписује политиколошка одлика, или то власт ради несвјесно, па их од патолошке не може раздвојити ни најузорнија толеранција, не зна се сигурно. Немају сви баш срећу да живе у земљу привида, гдје је претјерано полагање на спољашњу страну (форму), занемарујући при том садржину и суштину ствари, постало право политичко обиљежје овог властодржачког сазива. Формализам, начин владања са гаранцијом изградње начина живота. И тачка. Одлика прерасла у егзистенцијално гесло.