КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ ПРОСВЈЕТЕ И ВСНМ ЗАГРЕБА

Банијски пјеснички кружок

ЗАПИС О ВИСОКОМ СТЕВАНУ

Цијелог живота почетник

Пише: Желидраг Никчевић

Било би веома необично кад би се наши погледи на стваралачку путању и лиске домете Стевана Раичковића битно разликовали. То не би био добар знак, прије свега зато што је ријеч о узорно цјеловитом аутору, са наглашеним квалитетима уједначености и самокритичности – управо оним које сам Раичковић понекад одриче другим пјесницима, рецимо Драинцу, и због којих овлашћени тумачи углавном немају проблема са формулисањем одговарајућих похвала.

Од Косова до Јадовна

(путни записи)

Пише: јеромонах (епископ) Атанасије (Јевтић)

На путу ка Јадовном: Kроз Јасеновац, Банију и Кордун

После обиласка наших Светиња и Мученичких места на Косову, запутили смо се, после извесног времена, на Јадовно у Лици.

О Јадовну је и мислити болно! Оно и именом својим казује много. Јадовно - јад и јадиковка наша, као и Косово, незацељена рана наша. Јадовно је и неизмерна туга и вечита опомена. У оку навире суза, у души трепти бол, а из срца се ипак извија тужно-радосна песма, вековни хришћански тропар: "Мученици Твоји, Господе, у страдању своме венце добише"... Твоји и наши Мученици, Господе, са заједничког нам пута - пута Богочовека.

ИНТЕРВЈУ: ИВАН НЕГРИШОРАЦ, ПРЕДСЕДНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ

Државним насиљем 

против историје и народа 

Супротстављање дукљанских Црногораца и традиционалних  Црногораца врло је поучно и мислим да има озбиљних реперкусија и на ширем, међународном плану. Ако се покаже да државним насиљем и међународном верификацијом резултата таквих акција може успешно да се потпуно преобрати један историјски чврсто утемељен народ, онда су све демонске акције сличнога типа свугде у свету не само могуће него и врло извесне

ПРИЧА - Ранислав Ачковић

Тајна

Све би било много простије да сте и сами у прилици овој причи дати снолики изглед, па да се она на обостано задовољство посматра са њене унутрашње стране. Само ће се рећи како бисте се понијели да пред вама стоји оваква или слична дилема. Занима ме, што би сте ви урадили са господином Данилом да га данима замишљате озлојађеног, како са лицем заривеним у шаке, дуже него што и сама природа очаја налаже, покушава да макар за породичном трпезом нађе одушка, пред безнађем које се већ неко вријеме све снажније окомило на њега.

Хвала!

Ријеч на додјели награде часописа "Стварање" 

 

Када сам пред додјелу ове награде размишљао шта да вечерас кажем а да то не буде све оно на шта се већ годинама жалимо, и да то не буде све оно што нас већ годинама тишти, разумио сам да је довољно рећи само једну ријеч – Хвала!Хвала уредништву часописа "Стварање" и Трибине "Ријеч", хвала Митрополији црногорско-приморској, хвала члановима жирија, хвала колегама писцима и свима вама који сте нас својим доласком подржали, и хвала, наравно, мом издавачу – Књижевној задрузи Српског народног вијећа, који је омогућио да оно што напишем постане дио јавности.

Дакле, зашто само – Хвала!
Зато што је "хвала", поред још неколико пробраних, постала најскупља људска ријеч.
Ријеч која нас ништа не кошта, али се, ипак, данас ријетко чује. Или ми се чини?
Ријеч као знак љепоте, човјекољубља, праведности и чистоте.
Ријеч која је одувијек била у темељима наше националне културе.
Ријеч која нас уобличава, показује колики је бескрај у незнатном и колико је стварност варљива, а ми у њој усамљени и остављени да тражимо пут од нас до Ријечи.
Ријеч која једино не може да отвори врата охолости и гордости.
А у прошлости, «хвала» је у нашем језику постало прије «дај».
По тој ријечи нам се препознавало достојанство. И вјера нам се препознавала.
Зато, још једном – Хвала свима. И Господу хвала што нам је све ово дао.

Хвала!

Ђорђе Брујић

 

(Храм Христовог васкрсења, Подгорица, 14. фебруар 2013. године)

О бескрајино туго

 

Пише: Дара Секулић
 

Ево ће проћи и четврти мјесец како сам била тамо, а написала нисам ниједну једину реченицу о томе о чему тако дуго ћутим и што пред крај мог животу живу хоће да ме поједе. Моје родно село Кордунски Љесковац, не постоји од првог дана августа 1995.
Нема Кордунског Љесковца ни на једној географској карти. Гдје је моје село? Живјели су у њему Ћаћићи, Девићи, Гојићи, Дакићи, Смиљанићи, Ковачевићи, Кларићи... Године 1857. Кордунски Љесковац је имао 1.514 становника.