Миодраг Павловић: Зора у Кареји

Велики уздах светла
на ћошку, као што рече покојни ујак
на воденом обронку Цариграда,
господа у црном дочекују зору
с бројаницама у руци, на тераси.
Грожђе зри.
Ход на смрт мирише.
Над пучином се диже језик који гори
и облак укрштен,
у срцу клија нов почетак,
око конака се вију птице и конци.
Стефане, часовници звоне, пиши,

(можда се јутрос последњи окреће воденица трња)
пиши: сјај је долазио изнебуха,
из свећњака већег од планине,
трнули су житејски магнети
и сви су имали стрпљења:
заробљеник духа и рђа на крсту,
трава и пећински очи бдења,
и василевс коме скидају крила,
сви опијени бистрином
гасили су време.
Убогима свиће одавде мелем-дневи:
сунчева светлост пуна месечине.

Вријеме које памти

 

Пише: Дара Секулић

 

Тушиловић, недалеко од Карловца, одувијек је био најнапредније српско село на Кордуну. Том напретку, прије великог свјетског рата, много је доприносио и "Привредник", који је школовао и Станка Опачића Ћаницу. Као стипендист "Привредника", даровити дјечак ће одмах почети да ствара своју библиотеку, касније богату и чувену; прогнаном и расељеном роду оставиће и  преко стотину својих дрвореза са мотивима страдања српског народа у  Другом свјетском рату.

Савремено пјесништво Српске Крајине

Судбина Српске Крајине, као дијела укупног српског духа, постала је симбол латентне деструкције национа уопште. Најприје исцрпљујући рат, а затим и “хумано” пресељење Срба Крајишника довели су до разарања културног идентитета и рушења готово свих материјалних обиљежја које је овај народ вјековима градио. Општекултурне деконструкције није поштеђена ни књижевност, као цивилизацијски сегмент који се по својој природи чува у језику.

Душан Јерковић: Носталгија

То из магле прошлости мирише детињства дах...

Никад га завејати неће заборава снегови.
То и кроз кишу и пахуље и кроз сунчани прах
у мојим сновима дишу модри, винородни брегови.

Слапови Петрињчице и Купе зеленкасти вирови,
колибе у горју и јабланова очи
као да к себи ме зову,
док узврели шум града ме кружи. То у ме точи

Тугу сан за детињством шума и скршене саоне
и топот копита Видана, незаборављенога белца.
О, тамо да кренем, где буре кроз борје звоне
молитву за покојне и бела загорска селца.

Тамо, да узберем нових радости цвет!
Ту чежњу не могу завејати ни заборава снегови...
Да један дан само видим новоизлеглих птица лет
и да ме у крилу шума скрију винородни брегови!

Камене улице кишама Сунца заливене...
Извире небо из срца изгладнелих сиромаха
Шуми дисање птица и гране се зелене;
кашаљ поподнева пао из фабрике сивога даха.

Маса, јавност, српственост

Пише: Ранислав Ачковић

Доћи на свијет не мора увијек у себи да садржи обавезу приспијећа у језик, у што један савремени философ покушава да нас убиједи. За наше прилике реалније би било очекивати да по доласку на свијет приспијемо у масу.
Ткиво састављено од појединаца, с намјером да се оно по потреби буди или успављује. У оваквим друштвима, какво је наше, друштвени уговор сређиван по партијској ноти, преко ноћи је претварао народе, хтјели то они или не, у необичан, али кажу љупки масив заједнице, гдје је свако имао да мисли онако како се мислило у бироима владајуће политичке организације.

Од свакодневног до универзалног

(Ђорђе Брујић, Кућа на леду, УКЦГ, Подгорица)

Иза једне пјесме стоји цио језик на којем је написана, говорио је Љубомир Симовић. Узмемо ли да се под језиком подразумијева и језичко памћење, што свакако јесте, онда је поезија Ђорђа Брујића у књизи «Кућа на леду», почев од лексике и стиховне интонације до тема и мотива, најпоузданија потврда оваквог увјерења. У њој сусрећемо више језичких слојева и искустава разноразних пјесничких облика: химнични тон средњовјековних молитава, савремену урбану лексику, иронију, гротеску...

Сава Мркаљ: Јао! Јао! Јао триста пута!

(Састављено кад у горњокарловачку боловаоницу
доспедох побеђен и остављен од свега света)

Јао! Јао! Јао триста пута!

Пала нам је, пала коцка љута;
Море зала ов’ је свет!
Лед и ватра, зрак, и гром, и вода,
Звери, змије, гад од разна рода,
Често век нам чине клет!

Зло је мучно садашње поднети,
Зло нас бивше пече у памети,
Будуће већ једе нас.
Дневне туге рађају сне худне,
А сни ноћни растуже нас будне.
Јесмо л’ без зла који час?

Човек, страва човеку ах! већа,
Гони правду, што свију срећа,
Гони мир из света сав.
Вук не ломи реч ни веру своју;
Топ и картач не привезу к боју
Анаконда, рис и лав.