Маса, јавност, српственост

Пише: Ранислав Ачковић

Доћи на свијет не мора увијек у себи да садржи обавезу приспијећа у језик, у што један савремени философ покушава да нас убиједи. За наше прилике реалније би било очекивати да по доласку на свијет приспијемо у масу.
Ткиво састављено од појединаца, с намјером да се оно по потреби буди или успављује. У оваквим друштвима, какво је наше, друштвени уговор сређиван по партијској ноти, преко ноћи је претварао народе, хтјели то они или не, у необичан, али кажу љупки масив заједнице, гдје је свако имао да мисли онако како се мислило у бироима владајуће политичке организације.

Од свакодневног до универзалног

(Ђорђе Брујић, Кућа на леду, УКЦГ, Подгорица)

Иза једне пјесме стоји цио језик на којем је написана, говорио је Љубомир Симовић. Узмемо ли да се под језиком подразумијева и језичко памћење, што свакако јесте, онда је поезија Ђорђа Брујића у књизи «Кућа на леду», почев од лексике и стиховне интонације до тема и мотива, најпоузданија потврда оваквог увјерења. У њој сусрећемо више језичких слојева и искустава разноразних пјесничких облика: химнични тон средњовјековних молитава, савремену урбану лексику, иронију, гротеску...

Сава Мркаљ: Јао! Јао! Јао триста пута!

(Састављено кад у горњокарловачку боловаоницу
доспедох побеђен и остављен од свега света)

Јао! Јао! Јао триста пута!

Пала нам је, пала коцка љута;
Море зала ов’ је свет!
Лед и ватра, зрак, и гром, и вода,
Звери, змије, гад од разна рода,
Често век нам чине клет!

Зло је мучно садашње поднети,
Зло нас бивше пече у памети,
Будуће већ једе нас.
Дневне туге рађају сне худне,
А сни ноћни растуже нас будне.
Јесмо л’ без зла који час?

Човек, страва човеку ах! већа,
Гони правду, што свију срећа,
Гони мир из света сав.
Вук не ломи реч ни веру своју;
Топ и картач не привезу к боју
Анаконда, рис и лав.

Милош Кордић: Пријављивање

Институт пријаве, научно речено, код институција државе, има дугу и несагледиву историју. Старији је, наравно, и од Платонове Државе, а јавља се, по свој прилици, већ у родовској заједници. Касније се ширио, гранао, уобличавао, стицао готово до савршенства своја дефинисана тумачења и значења. Учвршћујући се у праву, економији и, посебно, у унутрашњим органима сваке државе.Без обзира шта ко о њему мислио, али држава, једноставно, без пријављивања не би могла да функционише.

Небојша Деветак: Ноћ у туђој кући

У дувару туђе куће пацов ршће.
Кроз скршена врата мрачак се провлачи.
Крај студене пећи моје срце дршће
и крадом лудачку кошуљу навлачи.

Притеци, Господе, у овоме мраку.
Ужди макар једну сипљиву звијезду,
кресни барем муњом у глувом буџаку
да не пресвиснем у ђавољем гнијезду.

Насрнуће наме, издаће ме руке.
Притеци, Господе, отвори небеса.
Рашчини. Помилуј или скрати муке.

Згануће ме језа од ноћног накота
гледајући како трулеж гробну стреса,
знамење мртвачко бившега живота.

Александра Мугоша: Твојим бих очима видјела

Да бестрага одем,

Не бих се

Кајала.

Да све заборавим,

Нас бих памтила.

Да изгубим вид,

Твојим бих

Очима видјела.

Да нестану ријечи,

И даље бих писала.

Да наставим сама,

Твоја бих сјена

Постала.

А не признајем

Да ти припадам.

Текст, поезија, деконструкција

(Ранислав Ачковић, Сан нашег језика, УКЦГ, Подгорица)

Када је код Удружења књижевника Црне Горе објављена књига песама Ранислава Ачковића Сан нашег језика, у домаћој књижевној јавности поново је, али сада на другачији начин, проблематизовано такозвано певање о писању, певање о језику, о његовим сферама и правцима, о његовим границама (границама међу двама различитим језицима) и њиховом „преклапању“ у наизглед супротстављеним дискурсима.
Да ли је језик песме само онај препознатљиви поетски језик и каква она постаје уколико се у њу уведу другачији облици, други језици – намеће се као основно питање Ачковићеве поетике, у којој је бављење језиком константа провучена и кроз његове раније збирке.